Decenijama je horor žanr shvatan olako. Verovatno zato što svaka prosečno inteligentna osoba misli da može da uplaši bližnjeg svog i zato što je svaki rođak na slavi ubeđen da su svi samo njega čekali da baci neku šalu i pošalicu. Ali, evo obrta u priči i pitanja – koliko dugo pamtite iznenadno BUU iz mraka i koliko dugo pamtite tadžikistanski humor neželjene familije?
Stah kao univerzalno osećanje nije univerzalnog oblika. Subjektivan je i vrlo specifičan. Nekog jako uzbuđuje brza vožnja i visoke zgrade, moja malenkost dobija histerično panični napad, verovatno zato što imam opsesivnu potrebu da sve u životu kontrolišem. Zato je horor žanr voćka čudnovata. Može da vam obezbedi noćne more do kraja života, a može i da vas nasmeje do suza u svojoj naivnosti. Zavisi ko se čega plaši.
Srećom, horor žanr je godinama postao pametniji. Primer je “The Haunting of Hill House” koji je inteligentno u blender ubacio porodičnu dramu, psihološki horor i natprirodne elemente sa mrvicama misterije ne bi li zaintrigirao šarenoliku publiku. Čak i oni koji nisu preterani ljubitelji priča o stravi i užasu vozili su se na zadnjem sedištu automobila kojim je upravljala porodica Krejn.
Da li želite da se vozite sa “Marianne”?
Posle prve epizode sigurno će vam biti jako teško da ugasite svetlo u toplom domu, ali nekoliko epizoda kasnije, priča ne ostaje urezana u pamćenje, ali neke scene će vas dugo, jako dugo proganjati.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Druga sezona “The Haunting of Hill House” će istesti ljude iz gaća
Francuski odgovor na “The Haunting of Hill House” i romane Stivena Kinga počinje samouvereno do te mere da je nemoguće skrenuti pogled sa ekrana i kad stvari postanu poprilično napete.
Ema Debua je pankerski moderni odgovor na već pomenutog američkog pisca koja otvara seriju poslednjim pasusom svoje poslednje horor knjige. Zabezeknuti fanovi koji su došli na promociju popišani su spojlerom epskih proporcija. Samozadovoljni osmeh buntovnice upotpunjava izjava: “Pitali ste me koji je omiljeni deo ove knjige? Evo pročitala sam vam i uštedela novac”.
Ema kao moderna književna zvezda možda je zatvorila poslednje poglavlje u romanu o veštici, ali njena prošlost nije. Vidno uznemirena poznanica iz detinjstva pojavljuje se na potpisivanju knjige sa vrećicom od ljudske kože koja je napunjena okrnjenim zubima i počupanim vlasima kose. Neurotična devojka moli, ali i preti Emi da joj je bolje da nastavi sa pisanjem priče o veštici jer joj je stara majka poludela zbog zavodljivih reči autorke. Ako se niz od slova ne nastavi ceo rodni grad će biti tri metra ispod zemlje.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film “In the Tall Grass”: Još jedan Kingov horor i još jednom – šta je ovo bože
Nemili incident prati još jedan koji će uslediti dan kasnije (i neću vam otkriti šta je jer je jako dobro izveden). Šokirana Ema i njena agentkinja odlaze u rodni grad spisateljice kako bi proverile šta je to sa zemljom na kojoj je rođena Debua.
“Marianne” iz modernog psihodeličnog i paranočinog okruženja seli se na poluostrvo Eminog detinjstva koje vidno evocira atmosferu filmova iz sedamdesetih i osamdesetih. Nemoguće je iz uma oterati “Egzorcistu”, “Omen” ili “Don’t Look Now” koji je inspirisao Arija Astera u “Hereditary“.
“Marianne” igra na dva kraja spektra i jedan funkcioniše maestralno do jednog trenutka, a drugi deo nikako ne može da se sastavi sam sa sobom. Scene koje vade kartu strave i užasa su kao tihi šapat na uvce pre nego što vas uhvati prvi san. Samo što nije u pitanju mili glas majke ili partnera, već rđavi glas koji će vas celu noć držati budnim.
Genijalne scene u kojima se Marien manifestuje u raznim oblicima isprepadaće vas na mrtvo ime. Nažalost, faktor zastrašivanja počinje rapidno da opada pred samo finale zbog problematičnih rediteljskih, kostimografskih i maskerskih odluka. Maestralna verzija Marijen u vidu poludele žene koja je opsednuta Emom je noćna mora u svom punom sjaju.
Ova fina gospođa će vas proganjati do kraja života.
Međutim, priča o Emi, porodici, prijateljima, misteriji grada i veštici je vrlo bazična, i neretko banalna do nivoa peti razred osnovne škole. Serija iz nepoznatog razloga želi da s vremena na vreme igra na kartu humora koji nijednom nije upalio, dramske patetike koja ne pije vodu i ljubavne zavrzlame koja je otaljana.
Narativ nema ni kompleksnosti, ni scenarijsku podlogu da bude privlačan. Dramski element “The Haunting of Hill House” je najjači aspekt serije, dok horor element je šlag na torti. U slučaju “Marianne” horor element je najjači aspekt, sve ostalo je vodeni šlag koji pristojno odmaknete od sebe i kažete lepo je, ali sam se prejeo.
“Marianne” je daleko od loše serije, ali još dalje od dobre. Odlične horor cake i zavrzlame držaće pažnju, ali za one koji očekuju “The Haunting” ponovo, to se neće desiti jer “Marianne” neće dugo ostati u pamćenju.