Horor i psihološki horor filmovi su uslovljeni jako glupim postupcima glavnih junaka. Moraju oni da vide šta to šušti, plače, cvili i klima se u mraku kao da ih neko tera motkom. Ako čuješ da nešto cvili u podrumu, ne silazi dole. Zovi agenciju za nekretnine, prodaj tu šupu prvoj naivčini i beži koliko te noge nose. Zovi popa na kraju krajeva i preseli se kod mame i tate. Šta tu nije jasno? Ako dete zapomaže u nepreglednom polju visoke trave i moli te da ga pronađeš, ne ulaziš unutra. Deca su odavno postala jeziva, mislim hej – slušaju Bubu i Džalu. Ali, ako već želiš da se kuresaš, onda barem nabavi kosilicu za travu, pa kreni u pohod. Gospode!

Naš novi par naivčina su Beki i Kal. Beki je trudna do zuba i dosta joj je ovog života punog sitnica jer niti želi da bude majka, niti želi da vidi čoveka koji joj je, kako bi danas rekli, dao najveći blagoslov života. Kal je pasivno-agresivni brat koji nema nekog izbora, osim da sestru odvede što dalje od prošlog života i upozna je sa porodicom koja bi usvojila njeno dete.

Foto: Netflix

Putešestvije po vrelom letnjem danu prekida zapomaganje dečaka u polju visoke trave. Beki koja je povratila doručak i ručak, jer joj trudnoća zadaje glavobolje, moli svog brata da provere da li je dečak dobro. Glas žene koji se iznenadno promala poljem nije bio dovoljno glasan alarm za uzbunu kako bi brat i sestra rekli – zajebi ovo i nastavlii svojim putem.

Beki i Kal ubrzo shvataju da su se izgubili i da ne mogu da pronađu ni dečaka ni jedno drugo. Visoka trava kao lavirinit bez ulaza i izlaza klaustrofobično ih pritiska i ostavlja ih u nemilosti porodičnih članova koji najviše vole da ih posete kad se mrak spusti nad poljem. Iako su nasmejani i naizgled dobroćudni, nemaju nameru da bratu i sestri pokažu izlaz iz polja, već nešto što će ih zauvek vezati za crnu zemlju. Kako kaže maleni Tobin: “Mrtve stvari ne mogu da se pomere u polju”.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Posle serije “The Terror: Infamy” želite da pozovite popa da vam osvešta stan


Adaptacija novele Stivena Kinga i njegovog sina Džoija Hila verno prati paranoju koja grize kožu glavnih junaka. Intrigantan početak priče koji formira znak pitanja nad glavom znatiželjno mozga šta je to što može biti tako jezivo u zelenoj travuljači. Kako se ispostavlja – ništa zanimljivo.

Foto: Netflix

“In the Tall Grass” je kao ubogo dete serije “Lost” i nemačke serije “Dark“. Priča o pomeranju vremena i prostora deluje vrlo kompleksno i zanimljivo, ali ispod površine se samo krije dobro pokošen travnjak.

Narativ nema adekvatno rešenje za mitologiju. Ne postoje nikakva pravila,niti smisao. Sve se događa tako kako se događa samo da bi se priča odmotavala i delovala filozofski nastrojeno. Još jedan bolan trn u nozi su problematični dijalozi i glumačka postava, osim Patrika Vilsona koji kad se nasmeje kameri izaziva osećaj jeze kao kad morate da prođete pored parka u kojem znate da se sakupljaju manijaci.

Foto: Netflix

Nimalo simpatični, a boga mi ni empatični likovi izgovaraju nebuloze, uglavnom postavljaju jako glupa pitanja i ponašaju se još gluplje. Srećom, reditelj Vinćenzo Natali je božanstveno snimio film, pa se stiče utisak da je film bolji nego što jeste. Zapravo samo je mnogo lep i ima nekoliko maestralnih vizuelnih trikova.

I opet dolazimo do čuvenog problema. Ako u najavi piše da su film ili serija rađeni po romanu Stivena Kinga ne značu da si dobri, čak naprotiv često znaju da budu teško smeće. “In the Tall Grass” nije beznadežan slučaj, na momente je vrlo pristojan, ali celokupna slika je vrlo mlaka upoređujući sa inicijalnom idejom. Znatiželja splasne već na pola filma, a finale koliko god želelo da bude filozofski apstraktvno je poljubilo patos u svojoj plitkosti.

PRESUDA
Ako je rađeno po noveli Stivena Kinga i sina Džoija ne znači da je dobro
50 %

NAPIŠI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here