Teško je razaznati da li se iz daljine prolama gromki smeh ili gorki plač ako ne vidimo lice smejalice ili tužbalice. Ljudi nam ceo život mogu biti okrenuti leđima i prigušeno jecati, a da nam isprekidan dah u vazduhu zvuči kao sputano keserenje. Artur Flek (Hokin Finiks) po savetu majke nosi osmeh na licu i toliko se glasno smeje da je nemoguće čuti neutešne reči da ga opsedaju samo negativne misli i da živi život kao da ne postoji. Zveckanje tableta u bočici, duhoviti voditelj na televizoru, uglađeni gradonačelnik i sveopšte rasulo poput krpe natopljene hloroformom stišavaju urlik najnižeg sloja društva kojeg jedu pacavi i nemaština. Nevidljivi čovek Gotama u ekonomski raslojenom društvu na izuzetno bogate i siromašne postaće zaštitno lice tragi-ciničnog života građana. Večito nasmejani psiho Džoker.
Dve stvari ne prestaju da me fasciniraju otkako je “Joker” debitovao na Venecijanskom festivalu. Film je posut zlatnim zvezdama i hvalospevima pre svetske premijere, da bi njegov gromoglasan ulazak u bioskopske sale bio sačekan sa satarom iza leđa od strane kritike koja je film nazvala neodgovornim i nepotrebnom ciničnim. “Joker” u svojoj crno-komičnoj prirodi satirično glorifikuje centralnog junaka, ali ga ne čini ni najmanje empatičnim, ni simpatičnim. Čak naprotiv, anarhistički duh filma i buntovna priroda potežu vrlo ozbiljna pitanja savremenog društva i civilizacijskih tekovina. Što me dovodi do druge impresivne stvari.
Ko bi rekao da DC-ev antiheroj može biti pretočen u vrlo ozbiljno, dramaturški i karakterno moderno remek-delo savremene kinematografije koje nema nameru da vas ludo zabavi trikovima i vizuelnom sladunjavošću. Naprotiv, poput “The King of Comedy” (Martina Skorsezea, u kojem takođe glumi Robert De Niro) “Joker” je psihološka satira koja je relevantna i pesniči u glavu, stomak sa namerom da vam kasnije slomi nogu.
Artur Felk (Hoakin Finiks) je vrh ledenog brega Gotama. Psihički rastrazan, zlostavljan, socijalno neprilagođen nasmejani klovn po profesiji bodljikavom žicom je zatočen u najnižem sloju društva sa bolesnom majkom Peni. Poput Normana i Norme Bejts, Peni i Artur, žive u egzistencijalnoj čauri u kojoj je jedino ostalo da se kroz mentalna pomračenja borite smehom. Mrak u njihovom umu je svakodnevica. I jedno i drugo su odrobijali svoje u mentalnoj instituciji, ali negativna percepcija i misli Artura ne napuštaju.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film “In the Tall Grass”: To što je pisao Stiven King ne znači da je dobro
Glasno se smeje u situacijama kad to nije društveno prikladno, smeje se i sopstvenom porazu, smeje se nepravdi, smeje se zlostavljanju i raduje se, opet smehom, kad u uobrazliji otputuje tako daleko da vidi sebe kao komičara kojem ljudi aplaudiraju. Tapšu mu dok im dlanovi ne popucaju zato što brine o jedinoj ženi u životu, a ipak nalazi razlog za šalu.
Artur bi najviše voleo da ljudi oko njega budu isto toliko srećni kao i njegov poremećni kez, ali klovnovnsko odelo i surovi Gotam nemaju nameru da mu olakšaju već težak život. I dok je unutrašnji Arturov vrisak prigušen grohotnim smehom koji zastaje u grlu, grad je u štrajku, socijalna radnica više ne sarađuje sa njim posle nervnog sloma jer više nema resursa za ljude koji ne pripadaju visokom ešalonu društva i dva incidenta će katapultirati Arturov um u Džokera.
Besna i cinična priroda filma “Joker” počiva na propasti društva koje je odavno prestalo da brine za kolektivno dobro, već za individualni duh. Kad se koštana srž priče istrgne iz suštine vidljiva je paralela kako su tuga, nemoć, nepravda i tužno lice nedopustivi derivat civlizacije. Kao što savremeni korporativni duh ignoriše ljudska osećanja i postojanje, već se isključivo oslanja na red, rad, disciplinu i hladnokrvnu distanciranost, tako i “Joker” demonstrira svoj gnev na zataškavanje primarnih osećanja uz neizbežno naslino i frustrirajuće katarzično ponašanje.
Narcisoidna psihologija Atrura Fleka ne čini ga nimalo empatičnim likom i Hoakin Finiks je dao sve od sebe, naročito u trećem činu da ga učini zlokobnim i grimiznim do poslednje kapi krvi. “Joker” je jedan od retkih filmova u kojem ne morate uopšte da volite centralnog lika da biste zavoleli film. Možete da ga saslušate, razumete ili negodujete, ali u ovom slučaju je jako teško da ga ignorišete.
“Joker” u svom svojem scenarijskom i rediteljskom sjaju najviše enegrije crpi iz glumačke akrobatike Hoakina Finiksa. Ozbiljna dramska uloga glumca je izobličila do te mere da nijednog trenutka ne vidite Finiksa, već samo Artura Fleka na putu ludila na ulicama Gotama.
“Joker” je u isto vreme tragedija i komedija, crna komedija i psihološki horor, društvena analiza i anarhistička kritika, ali koliko god u životu da nam je potreban smeh, nekad je bolje plakati.
Prati Dedu i na društvenim mrežama⇒ Facebook Instagram