Teško je razaznati da li se iz daljine prolama gromki smeh ili gorki plač ako ne vidimo lice smejalice ili tužbalice. Ljudi nam ceo život mogu biti okrenuti leđima i prigušeno jecati, a da nam isprekidan dah u vazduhu zvuči kao sputano keserenje. Artur Flek (Hokin Finiks) po savetu majke nosi osmeh na licu i toliko se glasno smeje da je nemoguće čuti neutešne reči da ga opsedaju samo negativne misli i da živi život kao da ne postoji. Zveckanje tableta u bočici, duhoviti voditelj na televizoru, uglađeni gradonačelnik i sveopšte rasulo poput krpe natopljene hloroformom stišavaju urlik najnižeg sloja društva kojeg jedu pacavi i nemaština. Nevidljivi čovek Gotama u ekonomski raslojenom društvu na izuzetno bogate i siromašne postaće zaštitno lice tragi-ciničnog života građana. Večito nasmejani psiho Džoker.

Dve stvari ne prestaju da me fasciniraju otkako je “Joker” debitovao na Venecijanskom festivalu. Film je posut zlatnim zvezdama i hvalospevima pre svetske premijere, da bi njegov gromoglasan ulazak u bioskopske sale bio sačekan sa satarom iza leđa od strane kritike koja je film nazvala neodgovornim i nepotrebnom ciničnim. “Joker” u svojoj crno-komičnoj prirodi satirično glorifikuje centralnog junaka, ali ga ne čini ni najmanje empatičnim, ni simpatičnim. Čak naprotiv, anarhistički duh filma i buntovna priroda potežu vrlo ozbiljna pitanja savremenog društva i civilizacijskih tekovina. Što me dovodi do druge impresivne stvari.

Foto: Warner Bros. Pictures

Ko bi rekao da DC-ev antiheroj može biti pretočen u vrlo ozbiljno, dramaturški i karakterno moderno remek-delo savremene kinematografije koje nema nameru da vas ludo zabavi trikovima i vizuelnom sladunjavošću. Naprotiv, poput “The King of Comedy” (Martina Skorsezea, u kojem takođe glumi Robert De Niro) “Joker” je psihološka satira koja je relevantna i pesniči u glavu, stomak sa namerom da vam kasnije slomi nogu.

Artur Felk (Hoakin Finiks) je vrh ledenog brega Gotama. Psihički rastrazan, zlostavljan, socijalno neprilagođen nasmejani klovn po profesiji bodljikavom žicom je zatočen u najnižem sloju društva sa bolesnom majkom Peni. Poput Normana i Norme Bejts, Peni i Artur, žive u egzistencijalnoj čauri u kojoj je jedino ostalo da se kroz mentalna pomračenja borite smehom. Mrak u njihovom umu je svakodnevica. I jedno i drugo su odrobijali svoje u mentalnoj instituciji, ali negativna percepcija i misli Artura ne napuštaju.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Film “In the Tall Grass”: To što je pisao Stiven King ne znači da je dobro


Glasno se smeje u situacijama kad to nije društveno prikladno, smeje se i sopstvenom porazu, smeje se nepravdi, smeje se zlostavljanju i raduje se, opet smehom, kad u uobrazliji otputuje tako daleko da vidi sebe kao komičara kojem ljudi aplaudiraju. Tapšu mu dok im dlanovi ne popucaju zato što brine o jedinoj ženi u životu, a ipak nalazi razlog za šalu.

Foto: Warner Bros. Pictures

Artur bi najviše voleo da ljudi oko njega budu isto toliko srećni kao i njegov poremećni kez, ali klovnovnsko odelo i surovi Gotam nemaju nameru da mu olakšaju već težak život. I dok je unutrašnji Arturov vrisak prigušen grohotnim smehom koji zastaje u grlu, grad je u štrajku, socijalna radnica više ne sarađuje sa njim posle nervnog sloma jer više nema resursa za ljude koji ne pripadaju visokom ešalonu društva i dva incidenta će katapultirati Arturov um u Džokera.

Besna i cinična priroda filma “Joker” počiva na propasti društva koje je odavno prestalo da brine za kolektivno dobro, već za individualni duh. Kad se koštana srž priče istrgne iz suštine vidljiva je paralela kako su tuga, nemoć, nepravda i tužno lice nedopustivi derivat civlizacije. Kao što savremeni korporativni duh ignoriše ljudska osećanja i postojanje, već se isključivo oslanja na red, rad, disciplinu i hladnokrvnu distanciranost, tako i “Joker” demonstrira svoj gnev na zataškavanje primarnih osećanja uz neizbežno naslino i frustrirajuće katarzično ponašanje.

Foto: Warner Bros. Pictures

Narcisoidna psihologija Atrura Fleka ne čini ga nimalo empatičnim likom i Hoakin Finiks je dao sve od sebe, naročito u trećem činu da ga učini zlokobnim i grimiznim do poslednje kapi krvi. “Joker” je jedan od retkih filmova u kojem ne morate uopšte da volite centralnog lika da biste zavoleli film. Možete da ga saslušate, razumete ili negodujete, ali u ovom slučaju je jako teško da ga ignorišete.

“Joker” u svom svojem scenarijskom i rediteljskom sjaju najviše enegrije crpi iz glumačke akrobatike Hoakina Finiksa. Ozbiljna dramska uloga glumca je izobličila do te mere da nijednog trenutka ne vidite Finiksa, već samo Artura Fleka na putu ludila na ulicama Gotama.

“Joker” je u isto vreme tragedija i komedija, crna komedija i psihološki horor, društvena analiza i anarhistička kritika, ali koliko god u životu da nam je potreban smeh, nekad je bolje plakati.


Prati Dedu i na društvenim mrežama⇒ Facebook  Instagram


PRESUDA
Komedija je tragedija i obratno
90 %

1 KOMENTAR

  1. Sjajna recenzija, ali ne i film.

    Sto se filma tice, nekako mi je Joker previse u njemu. Ovo jeste film o Jokeru, ali, sve se svodi na Hoakinovu glumu, dok je scenario jako tanak u pojedinim delovima filma.
    Recimo, u studiju sa Franklinom. Taj deo filma trebao je naglasiti zenit Jokerovog ludila, ludila koje je linearno od pocetka do kraja. Hoakin je u svakom kadru, u svakoj sceni, ali ja ne verujem u njegovu pricu, ne verujem u njegovo ludilo. On je odlican glumac, ali Heath Ledger je pravi ludi Joker.
    Jedino upecatljivo iz filma, ostaje izvezbani Hoakinov smeh, ali se i sa njim preteralo u mnogim scenama.
    Cak i sam Joker na momente izgleda totalno racionalno, pametno i lukavo (kao kada je slagao policajce) sto je malo cudno za coveka koji pije sest razlicitih vrsta lekova i koji bi trebalo biti sve, samo ne toliko racionalan i smiren. Ne znam, po meni, u Hoakinovoj glumi, u reziji, fali malo vise “ludila”, nepredvidljivosti.

    Ocekivao sam ovakvu jednu distopijsku pricu, gde ce se zivot Jokera predstaviti kao tragedija, trauma iz porodice-drustva, koju ce on predociti u nasilje i nezadovoljstvo. Joker je ujedno zrtva, istina i nasilje. Joker sada dobija pravi identitet i on nije samo puki negativac, on stoji na istom tasu vage pravde kao i Betmen. Koliko god to zvucalo smesno, nije nista manje smesno od Jokerovog smeha.
    Obojica se bore za isto, samo na drugacije nacine. Bez Jokera nema Betmena i obratno.
    Oni su uzrok i posledica drustva, gde su dobro i lose samo fikcija individualnog uma, koji je indoktriniran u sistemu koji ne slavi coveka, vec moc, pohlepu i kontrolu.
    Cak, ako se gleda sa pozicije viseg dobra, Betmen bi mogao biti negativac.
    Jer drustvo koje deli pravdu u Gotamu, isto je ono koje je izazvalo sve ratove na kugli zemaljskoj, podstaklo patnju miliona ljudi sirom sveta i nastavlja da radi po starom.
    Sav kriminal dolazi iz politike, zakona kako bi dao alibi postojanju zakona i reda. Zakonu je potreban haos, a zakon je stvorio lazni red iz laznog haosa, kako bi vladao. U njemu nema nista casno.

    Mada, nista od toga ne opravdava Jokera i njegov nacin borbe, ali kakav-takav on je ujedno jedini koji se bori protiv Matriksa, kontrolnog sistema koji ponizava coveka. Jokerov put je trnovit put od stvarnog haosa prema nedostiznoj pravdi i redu, istim metodama koje primenjuje nasa civilizacija.
    To znaci kako su destrukcija i ludilo jedino orudje u promenama, napretku, jer indoktriniran i navikama istreniran um, prazan je i katatonican um, bez zelja i energije za promenama.
    Nazalost, Jokerova borba je uzaludna. Ona je sama po sebi paradoks, jer Joker je nuzan Gotamu.
    Njegov simbol ojacace sistem i potrebu njegovog postojanja.

    Ono sto je tragicno u filmu, kao i u zivotu je, da mnogi ljudi zele Dobro, smeh drugima; ali nekako nema dovoljno tolerancije, inteligencije i sklada za sve te ljudske price. Kao da fali deo slagalice proslosti u nama, nema onog najvaznijeg- geneze ljudskog postojanja.
    Mi smo odgajani religijskim bajkama, pricama o dobru i zlu, izvucenim iz konteksta starih astronomskih spisa koje imaju posve dijametralno znacenje, na istorijskim pricama koje su pisali pobednici.
    Jedna ogromna tapiserija lazi, koja nas ubedjuje sta je ispravno a sta ne.
    Baziramo razmisljanje na racionalizmu, ali gde je razionalizam u drustvu koje truje prirodu, unistava zivi svet u kome samo obitava, morski svet, a obican covek brine jedino o egzistenciji. Smeh je postao vecinom, samo sredstvo za ismevanje drugih.
    Koliko god Joker bio lud, mislim da je civilizacija mnogo bolesnija od njega.
    To je poruka koju salje Joker.

Comments are closed.