Ako bi život bio Instagram, kao što neki još uvek nisu shvatili i misle da jeste, živeli bismo u tankom belom ramu sa prenaglašenim bojama u svetu oko nas, savršenim tenom, osmehom beljim od zuba Lepe Brene, večitim zalaskom Sunca sa ićem i pićem na letnjem stočiću uz hašteg “samo nežno prema sebi“. Doduše, neki bi rođenu majku prodali kako bi nas ubedili da je zaista tako uz napomenu da kupe novi proizvod koji je magično promenio njihov život, dok drugi histerično udaraju u srculence i mole se digitalnim Bogovima da imaju sličan život dok im svakodnevica deluje kao Danteov pakao jer nema tog pića ni ića, zalazak Sunca se propušta jer se smena na poslu odužila i život je sve samo ne nežan prema tebi.
Film Meta Spajsera “Ingrid Goes West” je maleni projekat iz 2017. godine koji neću sebi oprostiti što ga ranije nisam pogledao (hvala algoritmu Netflix-a koji ga je nabacio) jer crno-komično i satirično zavaljuje ozbiljan šamar zavisnicima Instagrama i telefona koji ne mogu da se odvoje od savremene igračke i na svakih 10 sekundi proveravaju da li se nešto desilo u digitalnom svetu. Obrt u priči – ništa se nije desilo i život je, gle čuda, nastavio se dalje sa ili bez te fotografije u belom ramu.
Ingird putuje na zapad, a život na jug
Znate Ingrid, ona je vaša poznanica, koleginica sa posla, možda prijateljica ili rođaka. Manično je u svetu društvenih mreža i ako se tamo nešto nije desilo, onda se nije ni desilo, jer se ne priznaje odlazak u inostranstvo ako ga Instagram nije video uz komentar – Život me miluje, pa me siluje.
Ingrid (genijalna Odri Plaza) nije samo zavisnik od Instagrama već i usamljenik sa karakteristikama sociopate. Jedini pravi prijatelj i podrška bila je majka, ali njen iznenadni odlazak mentalnu labilnost je preselilo na južnu i lošu stranu životne obale. Neko bi rekao odrasla i zrela žena, a u stvarnosti devojčica opsednuta idejom da pronađe prijatelja i to ne bilo kakvog, već poznatog na društvenoj mreži čiji se lajfstajl uklapa sa idejom “samo nežno prema sebi”.
Put bez povratka Ingrid je prvi put sproveo do mentalne institucije nakon nervnog sloma i incidenta na venčanju devojke za koju je mislila da joj je prijatelj, iako su za vreme “druženja” razmenile po neku poruku na Instagramu. Umesto uspešne terapije, Ingrid se vratila staroj lošoj navici – uhođenju ljudi. Njena nova žrtva je Tejlor – fešn mačka Los Anđelesa zbog koje je spakovala kofere i otišla na zapad.
Bizaran splet okolnosti zahvaljujuću promućurnosti Ingrid i vrlo inteligentnim idejama manipulacije spaja je sa Tejlor i njenim životom koji zavisnica očajnički želi da živi.
Taguj me na fotki!
Karakterna praznina i sociopatske crte ličnosti Ingird kao magnet vuku ka uspešnoj influenserki. Ne samo što je ubeđena da je našla prijatelja, već prisvaja sve njene osobine, navike, interesovanja i želje. Posesivnost i očaj je vode ka naslinoj prirodi koje nije ni svesna jer misli da sve što radi, radi za više dobro, za prijateljstvo, za tag na fotografiji uz hašteg “prijateljstvo zauvek”.
Vrlo prepoznatljiva dinamika odnosa između ljudi, ako ste ikada upoznali nekoga ko je premašio određen broj pratilaca na društvenim mrežama, u satiričnoj formi života u kojem život ne postoji, već samo imaginacija da ste nešto što niste “Ingrid Goes West” komično i agresivno uz neizbežnu studiju slučaja predstavlja propast pojedinca u svakom smislu te reči – i kad misli da je uspeo i kad misli da je sve propalo.
Da li da se tagujem na fotografiji?
“Ingrid Goes West” je genijalan iz više razloga. Pre svega zahvaljujući Odri Plazi koja je rođena za uloge neprilagođene sociopate sa neodoljivim šarmom i opaskama koje mame glasne osmehe. Koncept digitalnog života unutar stvarnog života je maestralno rešen u finalu otvarajući prozore mnogo većem problemu koji nije tako lako rešiv kako se čini.
Apsurdnost pojedinih situacija i namerni satirični duh filma ostavljaju prostor da se narativ zabavi na sopstveni račun, bez namere da se čitava ideja o zavisnosti shvati preterano ozbiljno. Međutim, đavo je detaljima, tako sitnim i tako suptilnim da radnja koliko god delovala komično, crta mnogo tragičniju sliku glavne junakinje.
Ingird kao i njeni stvarni dvojnici možda, a možda ne, shvate da “biti nežan prema sebi” nije hašteg već priča u kojoj opsesivno posmatranje života drugih ih čini vrlo agresivnim prema sebi.