Film “Zola”: Se*s, droga i Sekulić Goga

Neonsko-barokna estetika nije najprijatniji prizor na ovom svetu, ali će se kao radioaktivna supstanca zalepiti za lice od trenutka kad nam se Zola i njena “najboljica” Džesika predstave. Odmah postaje jasno da napadne fluorescentne boje i transparentno agresivna i erotizovana priroda narativa su kontra udarac banalnoj romantizaciji seksualnosti serije “Sex/Life” ili, mnogo jezivijeg filmskog primera “100dni”. Preestetizovane scene ne služe da bi se posmatrač osetio prijatno, naprotiv, rediteljka Janica Bravo želi da vam bude jako neprijatno.

“Zolu” otvara tvit koji će film staviti u pogon: “Želite li da da čujete priču zašto smo se ja i ova kučka rastale? Malo je duža i napeta”.

Doslovno repliciranje dijaloga Zole King sa Tvitera u filmskoj verziji formira jasnu i pomalo poražavajući sliku savremenih interpersonalnih odnosa. Za Zolu i Džesiku bilo je dovoljno da upute jedna drugoj nekoliko komplimenata na račun prkosnih grudi, razmene brojeve i dogovore posao veka – egzotični ples u striptiz klubovima.

Zoli je preko glave čišćenja, ribanja i usluživanja u restoranu, a Džesiki treba saputnica i podrška u mračnim klubovima u kojima se vlažan vazduh seče nožem. Ovde bi se bajka o devojci sa šipke završila sa – živele su srećno i bogato do kraja života, da junakinja priče nije prihvatila poziv na Floridu svoje nove poslovne i privatne drugarice. Obećanja o lovi do krova za jedno veče u klubu čoveka koji ima previše novca za razbacivanje počinje besmisleno zabavno, ali osmeh na Zolinom licu se iz sata u sat pretvara u očajnu grimasu. Prekasno je shvatila da joj najboljica nije namestila “posao milenijuma” nego medveđu zamku. Nema mnogo opcija – ili da sama sebi otkine nogu i odgamiže u nepoznato ili da iskrvari na licu mesta.

“Zola” je iznenađujuće osvežavajući pristup emocionalnoj zavisnosti od interneta i neutemeljnom osećaju kontrole. Sa jedne strane priča o devojci koja zaista samo želi da se bavi plesom, kopa po mračnim dubinama modrenog čoveka koji na socijalnom i emocionalnom nivou više nije sposoban da razlikuje stvarnu o imaginarne internet ličnosti. Samim tim, podložniji je manipulaciji i neprijatnim iznenađenjima. Sa druge strane, adaptacija 148 tvitova Azije Zole King je dobar podsetnik da nemamo uvek kontrolu nad svojim životom jer je život kao život više je u kontroli ljudi koji nas okružuju.

Zolino putovanje u Tampu sa Džesikinim cimerom / dečkom i drugarom Zijem koji se uporno prešaltava sa standardnog američkog na afrički akcenat, od neprijatno komične atmosfere, postaje nepodnošljivo anksiozno i panično putešestvije.

Janica Bravo vrlo mudro koristi koncept onlajn i oflajn ličnosti u svetu kojim vladaju seks, droga i Sekulić Goga.

Fantastične Tejlor Pejdž i Rajli Kijo kao Zola i Džesika su stubovi nosioci ponekad tonski problematične žanrovske odrednice filma. Iako je po sredi klasično A24 ostvarenje, Janica Bravo nije bila sigurna u kom svetlu da predstavi čuvenih 148 tvitova – da li kao triler, kao dramu, kao komediju ili kao životni apsurd. Iako žanrovsko mešanje u određenim segmentima filma odlično funkcioniše, neminovan je osećaj zbunjenosti – jer sve do samog kraja nije najjasnije – da li je čitava priča o Aziji Zoli King sprdnja ili uznemiravajuća moralna dilema u kojoj učestvuju bizarni i sociopatski pojedinci.

“Zola” može debelo da nasmeje, “Zola” može da neprijatno iznenadi eksplicitnim scenama, “Zola” može da baci pravo svetlo, a ne neonsko, na savremeni koncept odnosa između ljudi, ali ne može u potpunosti da ubedi da je osamdesetak minuta filma imalo neku veliku poentu, osim da povremeno šokira i nasmeje. Nekada je i samo to dovoljno.