Niko u svojoj biblioteci ne poseduje upustvo kako biti dobar roditelj, prijatelj ili ljubavnik. Život kao takav nas mazi ili udara šamare kako bismo ojačali istinkt za preživljavanjem. Nesnalažljivost u savremenom životu nafilovanom obavezama otvara vrata i prozore samoodbrambenim mehanizmima kako bi se pojedinci izborili za vazduh i živu glavu. Kad okolina zažumuri na problem pojedinca i prazno mesto na polici sa knjigama zavrišti za samopomoći, čoveku ne ostaje ništa drugo nego da sam smisli način kako da dočeka sledeći dan.
Reditelj Džejson Rajtmen i scenaristkinja Dijablo Kodi posle tri uspešne saradnje (Juno, Young Adult, Jennifer’s Body) ukrstili su koplja na filmu “Tully” i na samo njima znan način stavljaju junaka u komično-tragičnu poziciju i pomno prate kako se lik davi u sopstvenom užasu, dok kroz gorak smeh pokušava da dođe do reči u nadi da će ih još neko čuti.
Marlo (Šarilz Teron) je distancirano-anksiozna majka koja gubi strpljenje i san na porodičnom bojnom polju. Dok u poodmakloj trudnoći čeka da treće dete zavrišti i uguši zapomaganje histeričnog i anksioznog sina, kao i sarkastične komentare starije ćerke, posmatra neangažovanog supruga i sluša životne lekcije od bogatog brata.
Kreg, brat od Marlo, zabrinut zbog postporođajne depresije sa kojom se suočila Marlo posle druge trudnoće savetuje sestru da angažuje dadilju koja isključivo radi u trećoj smeni. U pitanju je mlada i edukovana osoba koja tokom noći prvih nekoliko meseci nakon porođaja provodi vreme sa detetom i budi majku samo po potrebi kako bi dojila. Cilj je da majka ima pomoć i da spremna i odmorna uđe u novi dan.
Marlo i tanak porodični novčanik već se uveliko bore sa plaćanjem terapija sinu i svakodnevnim rashodima, pa se dadilja čini kao nepotreban izdatak, jer na kraju krajeva šta još to ona kao majka dvoje dece ne zna, pa neće moći da se snađe kad novorođenče stigne.
Međutim, dolazak ćerke Mije dodatno iscrpljuje i uznemirava već izmučenu majku, a onda jedne večeri po savetu brata na vrata doma pokucaće dadilja Tali.
Što manje informacija o filmu, to bolje jer prvi čin “Tully” podseća na komično-histerične filmove u kojima glavni junak udara kao fliper o zidove. I dok drugi čin daje naznake da će narativ upaliti komandu auto-pilot, finale ostavlja najblaže tragičano-šokantan obrt koji se u naznakama pojavljivao od samog početka.
Rajtman i Kodi su dobro poznati po vrcavim i oštrouminim dijalozima. Kao i prethodnih puta (Juno, Young Adult) tako i ovog serviraju odlične dijaloge i vizuleni naratavi koji paralelno teče sa glavnom radnjom.
Šarliz Teron po ko zna koji put u rukavu ima ulogu koja može da joj obezbedi nominaciju za Oskara. Posvećenost ulozi, zbog koje se ugojila 15kg i to odmah nakon fizički zahtevne uloge u “Atomic Blonde”, i manervisanje sa ličnim iskustvom majke i dugogodišnjim opsesivnim-kompulsivnim poremećajem rezultiralo je najboljim minutima pred kamerom posle filma “Monster”.
Ako već se traži dlaka u jajetu “Tully” ne otkriva previše o sporednim likovima, već je isključivo fokusiran na Marlo. Sa druge strane vrlo svesno i namerno ignorisanje ostatka glumačke postave baca svetlo na problem glavne junakinje koji drugi ignorišu kao vid narativne osvete što joj niko ne posvećuje pažnju.
Finale filma “Tully” neće svakog oduševiti, niti impresionirati, možda se čak učini i kao lak izlaz iz problema. Ali, ovo je onaj tip filmova koji se ne posmatra sa strane i na osnovu onoga što je prikazao, već iz svakog kadra i svake rečenice koji likovi izgovaraju.
“Tully” traži otvoren um i razumevanje jer svako od nas se hvata u koštac sa životom na svoj način, pa makar on drugima izgledao pogrešno ili van granica zdravog razuma.
Pročitaj i:
Filmovi koji ljudi mrze, a zapravo su genijalni
“Calibre”: Emotivno iscrpljujuć film, ali vredi svake sekunde