Film “Cruella”: Zapravo je odličan

Ispijena Kruela de Vil sa cigaretom u ruci, ogrnuta bundom natopljenom nikotinom u ovoj pank-rok Londonskoj eri sedamdesetih godina je daleko od odurne žene kojoj niko ne bi ponudio ni žvaku ne bi li uminuo mrtvački zadah. Kruelu ne zatičemo kao Kruelu, zatičemo je mnogo godina ranije pre nego što će postati estetski prijatnija i manje zlokobna figura, ali i dalje sa stilom i podeljenom ličnošću.

Kruela, rođena kao Estela, je došla na svet kao otpadnik – dete sa crno-belom kosom na koju okruženje gleda kao na napad gorušice. Narcisoidnu i buntnovnu prirodu devojčice je brižna majka svim mogućim socijalnim veštinama pokušala da smiri, ali kad đavo Estelu uhvati u kolo, pesničenje sa dečacima postaje svakodnevna rutina, poput jutarnje kafe. Đavo u telu deteta sa kreativnom žičicom uz blagoslov majke napušta ruralno okruženje i školu, ne bi li započelno novi život i pronašlo sreću u Londonu. Tragičan splet okolnosti Estelu na londonskim kapijama ostavlja bez majke i jedine podrške koju je imala za svoj kratki život. Umesto sirotišta i hraniteljskih porodica, čupava devojčica pronašla je nekonvencionalne životne saputnike – uličare i sitne lopove Džespera i Horasa.

Tri jahača londonske apokalipse odrastaju kao marginalci u napuštenom skrovištu vođeni životnom devizom – leva ruka, desni džep. Problematičan i neosporno komičan život Estele i dva drugara u korak prate krzneni drugari Badi i Dedin omiljeni psić “Namig” koji ima povez preko oka. Košmarna ekipa za građane Londona živela bi svoj život na ivici do kraja večnosti da antiheroina nije dobila posao u modnoj kući Baronice van Helman. Vlasnica čija gorda i elitistička energija podseća na lik Meril Strip u “Đavo nosi pradu” videla je nešto u Esteli što niko drugi nije, ali jako brzo će zažaliti jer ne zna da pored svetle prirode devojke, postoji i ona tamna.

“Cruella” neodoljivo podseća na popularne filmove osamdesetih i devedesetih godina. Dinamična energija priče, naročito režije koja ne prestaje da impresionira (osim u pretposlednjoj sceni koja je doslovno dva dinara, ali oprošteno je) nafilovana je opaskama, fizičkim i verbalnim humorom, maestralnom glumačkom ekipom i otkačenim likovima. Iako im žanrovski nije pandan, priča o Krueli de Vil na scenarijskom i strukturalnom polju je skovana vrlo slično kao “First Wives Club” ili “Death Becomes Her”.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Trejler “Last Night in Soho”: Izgleda toliko dobro da ga želim odmah

Vizuelni raj za oči, osim te pretposlednje scene, je poput hiperaktivnog deteta jer film ne prestaje da se zabavlja do samog kraja. Sigurno je da će pojedine scene kako vreme bude prolazilo postati pop-kulturne opaske, naročito jedna od poslednjih sa gadljivim licem Kruele na sahrani: “Upalite muziku da podignemo raspoloženje”.

Kad kostimi i scenografija oduzmu dah, na scenu stupaju Ema Stoun i Ema Tompson. Demonstracija glumačke moći ko može bolje i ko može luđe nema kraja. Mada, Pol Volter Hauser kao Horas ima briljantnih i beskrajno duhovitih scena sa psom Namigom.

Na stranu komičan aspekt filma, kratki monolog u vidu nervnog sloma sa Emom Stoun u trećem činu filma ja najbolji pokazatelj zašto je dobila Oskara pre nekoliko godina. Emocija besa, prezira, ljubavi, empatije i tuge se prelivaju na licu sa neverovatnom lakoćom, bez izlaska iz lika ličnosti koja je poput doktora Džekila i gospodina Hajda.

Ali, da ne ispadne da sve blista u filmu, postoji nekoliko problema koji na kraju i nisu toliko veliki problemi. Trn u oku je naivnost priče, naročito u fazi kad Baronica ne prepoznaje Estelu / Kruelu samo zato što je promenila frizuru i stavila tamnu senku. Narativni problem prati nedovoljno adekvatna analiza dualizma lika Kruele koja je vrlo jasno podeljena ličnost. Čuveni negativac je osmišljen sa namerom da nužno bude zao, ali bez scenarijskog zalaženja u internalizovani sukob ličnosti. Pojedini njanjavi elementi priče, naročito u drugoj polovini, inicijalno izazivaju reakciju negodovanja, ali kreatori filma su vrlo mudro pronašli način da pošalju poruku publici – hej, ovo je film o Krueli de Vil ne očekujte previše. Naročito u sceni kada Kruela kaže da su joj Džesper i Horas jedina porodica, na šta joj debeljuca odgovara: “Uhvatila nas je na kartu porodice”. Namig publici – ovo je ipak samo zabava, skida dramski teret sa leđa Kruele, ostavljajući je u zoni čiste zabave.

“Cruella” je ludo zabavan film koji nekim čudom 134 minuta radnje čini mnogo kraćim nego što zaista jeste. Odlična režija i tempo razvijanja radnje koji ne troši uludo vreme, već ispunjava gegovima i humorom čini igranu verziju odličnim filmom za zabavu. Nije remek delo, nije najbolja stvar koja se desila u kinematografiji, ali ako bi se za svaku Novu godinu reprizirala, mnogo ljudi bi je gledalo uz komentar – e, da, ovo je onaj kul film.