Film “Babyteeth”: Sreća u nesreći

Mila je prerano saznala da večni mrak dolazi po nju. Na njenu sreću u nesreći sa 15 godina i kancerom u terminalnoj fazi shvatila je još na železničkoj stanici da drugari iz škole koji ulaze u voz je uzaludno dozivaju, jer tamo gde oni putuju, ona neće nikad stići. Umesto da svom mladu životu da šansu ostaje da stoji na stanici dok se vrata zatvaraju, a lica koja nikad neće, i ne treba, da shvate kako joj je, dovoljno brzo nestaju iz vidnog polja. Pa, kad je već tu gde jeste, sama na stanici, neka tako i ostane, barem neće morati da se oprašta i da objašnjava zašto je umorna i zašto joj je bolje tu. Ako se previše umori nikog neće ostaviti previše razočaranog kad joj se otvore vrata voza u koji ljudi najradije ne bi ušli. 

U nesreći nema sreće jer nije uvek tačna – ko zna zašto je to dobro. Nikad naprosto nije dobro i tu je kraj. Ironično Mozis, marginalac, zavisnik i propali diler u ranim dvadesetim se zatrčava ispred voza, ali umesto da se baci pod njega, ostaje sa nogama na zemlji da balansira na ivici. I eto ih, dva života – jedan koji nije želeo da se ljulja na ivici, i drugi koji uporno trči ka ivici, jednom će skliznuti na onu drugu stranu. 

Nekad je život tako gadna ironija, ali nema ni trunke ironije ili Milinog bunta prema roditeljima kad je najvećeg gradskog ološa dovela na večeru. Henri psiholog i Ana muzički stručnjak sede za sveže ošišanom ćerkom i dilerom. Noćna mora svakog deteta kad upoznaje partnera sa roditeljima dobija vrlo komičan tom jer je majka na lekovima koji je “rade”, a otac pokušava da četvorougao održi civilizovanim. Mila je srećna jer konačno neko na istoj razdaljini vidi smrt kao i ona. Mozis – od hemije u glavi ne vidi ništa i oseća instiktivno kao i životinja. 

Kao geometrijsko telo koje je nacrtalo dete jer su mu uglovi proizvoljnog nagiba, emotivno oštećena porodica i uljez su pod jednim krovom. Trudna komšinica koja uporno doziva svog psa Henrija, zbog čega se Milin otac stalno okreće na ulici jer misli da njega doziva a na kuče, profesor violine i mališan koji ne izlazi iz njegove kućne učionice su izgubljene duše koje se okupljaju oko tužnog života Ane, Henrija i Mile. Ironično, opet, kolorit, okruženje i centralni akteri priče se trude – autosugestijom, plavim pilulama ili zavisnošću po želji da stvari gledaju na drugačiji način. 

“Babyteeth” rediteljke Šenon Marfi podeljen po poglavljima je album sa fotografijama. Nekad se ljudi smeju na njim, iako im nije do smeha, nekad su ozbiljni, a veoma su srećni, a uglavnom su ono što im lice govori – srećno zabrinuti jer ko zna šta će se sutra desiti. 

Preambiciozoan projekat Marfijeve od komično-satiričnog uvodnog tona, preko raskrinkavanja emocija aktera pa do vidljivog razvlačenja ka finalnom ubodu užarenim sečivom u grudi ne funkcioniše uvek i ne postiže svaki put ono što želi. Priča kao priča o Mili je već nekoliko puta rađena na drugačije načine. “Babyteeth” se razlikuje od ostalih emotivno-katarzičnih situacionih žanrova odličnom fotografijom, izborom numera koje prate određene situacije i glumačkim ekstravagancama Esi Dejvis (australijska Meril Strip “Babadook” i “Lambs of God“), Bena Mendelson (The Outsider), Elize Skanlen (Sharp Objects, Little Women) i Tobija Valasa. 

Alternativniji i umetničko nastrojeni ton filma, kao i sklonost ka vizuelnom pripovedanju može da bude ubica atmosfere ako postoji potraga za filmom koji treba da izazove emocije. “Babyteeth” je fokusiran na ispravniji i realističniji ton pripovedanja dajući životu – život, a ne rom-kom fantaziju. 

Kažu da oni koji moraju da odu tamo odakle ne mogu da se vrate, niti da se jave, uvek nešto ostave za sobom. “Babyteeth” ne ostavlja veliki trag, ali finale i te kako ima šta da ostavi na noćnom stočiću pre nego što utone u večni san.