Oktobar je prokleto dosadan mesec. Mislio sam da je do mene i manjka volje da pišem, ali šta god da sam novo pogledao, osim “Watchmen-a” i “Joker-a”, bio je bol u malom mozgu. Pravdao sam ravnodušnost velikim očekivanjima, kao roman Čarlsa Dikensa, ali kako je vreme odmicalo ispostavilo se da je veoma hajpovan mesec potpuno pobacio. Do kraja oktobra na repertoaru su, barem što se serijskog repertoara tiče, serije “Living With Yourself” i “Castle Rock” koje imaju poprilično dobre reakcije i film “Parasite”. Do tada želim da precrtam ova četiri filmska naslova sa liste i nastavim dalje sa svojim životom, a vi sa vašim. Listu ćemo nazvati – nemoj, čekaj, biće bolje.
Little Monsters
Zombi komedija?! Pa, da.
Šta bismo mogli da smislimo? Hajde da ozloglašeni žanr koji je dosadio i bogu i narodu, umiksujemo sa toplom ljudskom pričom i daškom ciničnog humora. Rezultat. Gnusna horor parodija sa dobrim glumcima, Lupita Nijango bira jako neobične filmske role u poslednje vreme, sa tek po nekom dobrom forom i srećnim krajem.
Little Monsters prati zauvek buntovnog i nikad dovoljno odraslog Dejva. Raskinuo je sa devojkom jer nije želeo decu i vratio se kod sestre. Nesrećna žena je samohrana majka i samo joj je još falio nezreli brat koji se nada da će napraviti karijeru kao rok muzičar. Dejvov sestrić, Feliks, je simpatično čudo deteta čiji mozak radi 300 na sat, naročito kad treba da odgovori odraslima. S obzirom na to da je Dejvova sestra u poslu do guše, dok on lenčari, jedina njegova obaveza je da vodi računa o dečaku. Umesto da ga nadgleda, koristi ga kao kartu iz špila kako bi muvao Feliksovu učiteljicu.
Sve kreće naopako kad se Dejv prišljamči učiteljici i klincima na izletu. Umesto divnog popodneva u prirodi deca su opkoljena gomilom hodajućih mrtvaca za čije povampirenje je kriv državni projekat koji se oteo kontroli.
Potpuno suluda narativna ideja je beskrajno zabavna sve dok ne počne da traži veći smisao ovog života i zašto Dejv nikad nije želeo da ima decu.
Ukratko – ne.
Wounds
Film iranskog reditelja Babaka Anvarija je zločin i kazna. Ponekad pomislim da li je iko u distribuciji pomislio – slušaj, film nema gledalačku nišu. Nije raspala komercijala, nije umetnički, nije apstraktan, zapravo nije ništa i ko je ovo napisao i zašto je bilo ko investirao dva dinara.
Onda pomsilim koji problem imaju Armi Hamer i Dakota Džonson. Da nije bilo “Call Me By Your Name” Hamera niko nikad u životu ne bi primetio jer je plivao u moru bezličnih uloga. Dakota Džonson mora pod hitno da se sabere sa izborom treš filmova i izabere nešto gde više neće glumiti izgubljene likove koji kao da su na bensedinu i rakiji od 6 ujutru.
Dakle, Wounds. O čemu se radi? Hamer je vlasnik i konobar bara u kojem lokalni pijanac i njegov prijatelj svake večeri puši, pije, voli da se bije. Jedne večeri grupa maloletnika posle tučnjave Hamerovog prijatelja u panici za sobom ostavljaju telefon. Dobri plavušan u želji da vrati vlasnicima telefon postaje žrtva okultnog zla koju su deca oživela i prenela na njega uz pomoć telefona.
Ostatak filma čine najbizarnija razmena rečenica između Hamera i Džonsonove, krupnih kadrova Armijevog lica i jedno prazno moralisanje koje se završava još gluplje nego što počinje.
Wounds? Ako baš mrzite sebe ovaj film je za vas.
The Laundromat
Meril Strip, Geri Oldmen, Šeron Stoun, Antonio Banderas i reditelj Stiven Soderberg. Šta je pošlo naopako? Ma, šta god poželiš.
Klasična primer kako sarkazam nije za svakoga jer je po sredi veština koju retki harizmatični pojedinci imaju. Ostali koji to pokušaju, zvuče odurno, odbojno i ne želite ih u svom društvu.
Priča zasnovana na delimično istinitim događajima prati prevaru agencije za životno osiguranje koja zarađuje na tuđoj nesreći preko bankovnog računa u Panami. Nakon što nesreća na brodiću odnese život supruga Meril Strip vidno isfrustrirana žena želi da zna šta osiguravajuće društvo ima da joj ponudi i ko će da naplati štetu nasilno ugašenog života.
The Lanudromat ima ozbiljan problem sa fokusom u radnji jer prati nekoliko paralelnih narativa. Film najčešće nema pojma kako da pristupi priči – da li ozbiljno ili sarkastično, pa često odlazi u tešku banalizaciju i komičan aspekt od kojeg se zeva. Glumatanje Gerija Oldmana i Antonija Banderasa kao zlih prevaranata je bolno za gledanje. Čak je i Meril Strip vrlo prosečna i vrlo neangažovana tokom filma jer se koristi istim glumačkim metodama iz prethodnih nekoliko filmova, toliko joj je stalo do ovog projekta.
Eli
Egzorcista po hiljaditi put i stvarno više nije zabavno, nije strašno, nije zanimljivo i da li možemo da ostavimo decu na miru. Slušaju Kiju Kockar, gledaju Baku Praseta, vole Instagram i Jutjub persone kojima fali hromozom, ali nisu baš toliko loša.
Ilaj pati od autoimune bolesti zbog koje ne sme da udiše kiseonik, niti da pije vodu, pa jedan deo svog mladog života provodi kao Nil Amstrong.
Roditelji ga odvode kod lekarke u izolovanu kuću kako bi resetovala imuni sistem i vratila ga među smrtnike živog i zdravog. Naravno, ona nije doktorka, on je đavo i majka je dozvala vladara podzemnog sveta da joj napravi dete.
U ime Oca, Sina i Svetoga duha, Amin!