Gubitak bliskih i voljenih ljudi vodi pojedinca kroz faze tugovanja – od prvobitne faze šoka, preko neverice i poricanja, negodovanja, ljutnje, besa do prihvatanja i potištenosti, da bi kasnije nastupile faze uključivanja i ponovne reintegracije. Tonija (Ricky Grevais) zatičemo u napupeloj fazi besa nakon smrti supruge koja je preminula od kancera. Cinična, sucidalna, ogorčena lenština je okružena potpunim idiotima u malom gradu i novinarskoj redakciji koji ga čine glavom koja viri u moru mediokriteta. Ali, Tonijeva razmažena potreba da stalno kuka o propasti civilizacije, (ne)važnosti života i neprestano insistiranje da su svi glupi, debeli i jadni ubrzo postaje naporna kuknjava koju je teško slušati, a i gledati.
Toni nije oduvek bio hodajuća skotina. Pre nego što je njegova draga napustila ovozemaljski život, bio je veoma duhovit i angažovan suprug. Odlazak polovine koja ga je činila celim ostavila ga je u malom gradu u kojem svi žele da dođu na naslovnicu lokalnih novina u kojima radi, sa ocem koji pati od demencije, prostitutkom koja mu čisti stan i ustima punih crno-humornih fraza kao vid odbrane od života koji bi najradije napustio.
Neuspeli pokušaj samoubistva opravdava ljubavlju prema psu kojeg ne bi ko ima da nahrani, ako njega ne bi bilo. Sebični bradati bucko mrzi sve što hoda, sve što diše, a ponajviše sebe u sopstvenoj verziji pakla u kojem nema onog ko mu treba.
Druženje sa lokalnim dilerom u noćnim satima i isprobavanje droga, verbalno šurenje kolega na poslu i konstantno prisutni motiv samoubistva počinju da isparavaju u vazduhu nakon što upozna ženu čiji je muž sahranjen blizu njegove supruge i medicinsku sestru koja vodi računa o njegovom ocu.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
“Sex Education”: Serija ko ja bi pre 10 godina bila zabranjena
Escape at Dannemora: Ne volite zatvorske drame? Ovu ćete da volite!
“After Life” započinje svoje putovanje kao crno-humorna drama koja na momente ide toliko daleko u scenarijskom smislu da se formira atmosfera neizbežne propasti glavnog junaka. Psihološka faza tugovanja u kojoj je prisutan bes je fantastična postavka priče i Tonijevog lika, a humor koji se vozi na visokim talasima sigurno će proizvesti dva-tri glasna smeha, ali “After Life” se ozbiljno muči da održi više žanrova u toku šest epizoda.
Okidač koji seriju okreće u potpuno drugom smeru i ostavlja za sobom prethodnu karakterizaciju i naraciju, potpuno menja glavni lik i događaje, deluje kao alternativna verzija priče koju je neko drugi napisao, a ne glavni glumac, reditelj i scenarista Ricky Geravis.
Kontradiktorno ružičasto finale koje se ne uklapa sa psihologijom, niti prezentacijom glavnog lika je povlačenje vode i svega što je “After Life” do tada uradio. Slabašna, generalno nikakva, dramaturgija likova oko Tonija, koji su uglavnom predstavljeni kao potpuni idioti, na samom početku se može činiti simpatičnim, ali uzastopno plivanje po plićaku karakterizacije postaje jako dosadno i jako odbojno.
“After Life” koliko god da ima dobrih strana, ima više loših za koje je kriva scenarijska odluka da banalno shvati ozbiljan problem kao što je samoubistvo, ozbiljan problem kao što su faze tugovanja i na sve to ne poentira svaki put na crnom-humoru.
Serija želi da nasmeje, ali ne uspeva svaki put, serija želi da izazove emociju, ali izazove potpuno suprotan efekat jer nije iskrena i nije temeljna i ozbiljna kao što želi da se predstavi.