PAŽNJA SPOJLERI
Prošlo je 50 godina od premijere “Rozmarine bebe” i ako je neko pomislio da su jezive sekte koje se klanjaju čuvarima podzemnog sveta odustale od golotinje, orgija i prizivanja obezbeđenja na kapijama mraka u modernim filmovima, grdno se prevario.
Debitantsko ostvarenje Arija Astera “Hereditary” ovih dana prima udarce iz lakta i pohvale od kojih bi se i najveća muzička diva postidela. Talentovani reditelj nije povukao revolucinarni korak na polju horor žanra, ali se svojski potrudio da kroz priču jedne porodice pokaže kako život može biti orkestriran od strane više sile.
“Hereditary” već na samom početku otkriva prve znake da se iza priče o porodici koja se decenijama unazad bori sa mentalnim oboljenjima krije nešto natprirodno i van našeg sveta. U prvoj polovini filma se pojavljuje jedna od bitnijih scena za film u kojoj Piter (Aleks Vulf) na času književnosti sluša predavanje profesora koji pita – Da li je tragičan lik manje tragičan ako ima izbor?
Ari Aster je u nedavnom intervju potvrdio da bi se događaji koji su zadesili porodicu Grejem svakako dogodili jer je sve orkestrirano od strane uvrnutog kulta koji slavi Pajmona. Što nam jasno stavlja do znanja da je tragedija predodređena i da njeno katarzično finale neće doneti ništa dobro.
Paranoja kao glavni sastojak “Hereditary” prikazuje likove kao marionete – lutke i zato prvi kadar koji zumira minijaturnu kuću (repliku doma) u kojoj žive članovi porodice Grejem je prvi pokazatelj da se neko igra sa nesrećnim ljudima.
Ako se osvrnemo u toku neslavne istorije mentalnih oboljenja ljudi koji se nisu prilagodili društvu najčešće su opisani kao opsednuti od strane više sile. Sa usponom psihologije praznoverje je palo u zaborav zbog postojanja egzaktnijeg objašnjenja.
Iako bi “Hereditary” trebalo da bude alegorija za mentalne poremećaje, on okreće vodenicu na drugu stranu. Niko od likova zapravo nema mentalnih problema, već je na njihov um bačena demonska senka.
Ovo nije jedini primer u skorijoj kinematografiji da se paranoja i manipulacija koriste kao oružje protiv likova. “Get Out” koristi naizgled neutralnu i neupadljivu kategoriju – bogate belce. Bizaran splet okolnosti razotkriva da je od samog početka, kao i u slučaju sa “Hereditary”, planirana i osmišljena akcija koja ima za cilj da Afroamerikance pretvori u moderne robove. Hipnoza, manipulacija i kopanje po mračnim događajima glavnog junaka su plodno tlo na kome može da se zasadi seme za lične potrebe. Jedina razlika je finale koje ne čini lika toliko tragičnim kao u slučaju “Hereditary”.
Još jedan dobar primer je “The Witch“. Barokni horor film koristi paranoične puritance dovodeći njihovu veru u pitanje. Naime, puritancu su ubeđeni da svaki aspekt njihovog života kontroliše i posmatra Bog. Jedina stvar na koju porodica nije računala je prisustvo i nadgledanje od strane sile koja nema veze sa onim u šta oni veruju. Bez obzira na njihove dobre namere i izbore u životu, obreli su se na mestu nad kojim Bog nema kontrolu i ne može da im pomogne.
Ne treba da nas čudi zašto su filmovi o sektama i dalje popularni. Ne postoji ništa gore nego saznanje da nas neko posmatra. Iako je vojerizam doživeo eskalaciju sa uspehom društvenih mreža, mnogo je gore sazanje da smo glavni lik u tuđoj priči sa tragičnim krajem. Jer kako lepo akcentuje scena u “Hereditary” – Da li je tragični lik manje tragičan ako ima izbor?
Pročitaj i: