“The Power of the Dog” recenzija: Đavo je u detaljima i to genijalnim

Rediteljka Džen Kampion u adaptaciji romana Tomasa Sevidža “The Power of the Dog” na navlači vodu na vodenicu moralnog kompasa i ispravnosti svakog počinjenog dela ili nedela, već pušta svoje voljene junake da se udave u njoj. U sopstvenim stereotipima, očekivanjima i društvenim kalupima koji su im dodelii i koje su sami izbrušili.

Braća Fil (Benedikt Kamberbeč) i Džordž (Džesi Plemons) iz Montane te proklete 1925. godine znali su koje mesto im pripada. Džordž se latio gospodstva, iako se obrukao pred univerzitetskim profesorima, ali ugled je ugled i zna kako se gradi bez diplome, a Fil se predao ogorčenosti i prašnjavom životu u štali. Dva brata, dva sveta, sebi naizgled dobri i dovoljni.

Nije udario brat na brata kada je u njihov život ušetala vredna i požrtvovana udovica Rouz sa sinom Piterom, mada, nije bilo potrebe za pesnicom u nos kada Fil poseduje više od jednog keca u rukavu. Nikad nije ni pokušao da kaže da mu se ne dopada što je njegov brat rekao sudbonosno “da” “polovonoj robi” i feminiziranom sinu, ali je našao način kako da im oboma zagorča svaki sekund koji provedu u njegovoj blizini.

I dok Džordž sa suzom u oku izgovara kako je lepo što nije sam, Filova samoća postaje turobna psihološka igra ponižavanja, potcenjivanja i na kraju krajeva udaranja na najtanja mesta. “The Power of the Dog” ne mora da postavi pitanje, samo se nameće – zašto? Zato što njegov sistem vrednosti ne priznaje ništa osim mačoizma? Zato što je po antropološkoj ideji rođen kao loš i prek čovek? Zato što je prosto negativac? Zašto?

Karakterna studija “The Power of the Dog” ne oslanja se na veliku narativnu priču sa tačkama obrta i prevrata, već na očigledno pogrešnoj ideji šta je zapravo moć u društvenoj dinamici. Možemo umreti u ubeđenju da stroga i mudra figura je neuništiva, a da krhka i “mlaka” je nemoćna i lako lomljiva. Upravo tako je i ovde jer ništa nije onako kako izgleda. Fil nije rođen kao prek čovek, Piter je daleko od “lepršave tetke”, kako ga nazivaju, a stamena i odgovorna Rouz pada tamo gde je naizgled najjača.

Benedikt Kamberbeč kao zlokobna figura nejakog izgleda, ali zastrašujućeg stava i karaktera je kontrateza Kristen Danst i Kodi Smitu Mekfiju. Igra mačke i miša oslanjajući na koncept “ništa nije onako kako izgleda” vodi priču u smeru u kojem će miš pojesti mačku u jednom zalogaju.

Džen Kampion u studiji ličnosti daje dosta filmskog vremena likovima da kroz dijaloge i suptilne detalje otkriju kako su odlučili da obuku baš tu košulju. Da li su papirni cvetovi koje pravi Piter kada ga prvi put upoznamo znak njegove osetljivosti i lomljivosti ili komplikovane i pronicljive prirode, i da li je Filov pogan jezik i karakterna ogorčenost koja voli da gurne prst u oko znak njegove jačine ili vidljivi odraz lako lomljive slabosti?

Priča koja je neispričana, a prati likove je odličan šlagvort za poslednje minute koji će neimovno pokrenuti dosta pitanja i šta se zapravo desilo.

Scena u kojoj se Rouz bori da uvežba melodiju na klaviru dok iz drugog kraja kuće Fil istu pesmu svira brže i bolje na bendžou, ne bi li joj nabio na nos da će se obrukati pred gostima koje je muž najavio jasno ukazuje ko pobeđuje u ovoj igri i ko će uvek pobeđivati. Možda u igri odela koje nose, ali i u ne i snazi, barem ne u onoj u koju se Fil kune.