Fascinantno je da su prošle dve decenije od prvog Matrix-a, a da novi izgleda spektakularno gore nego original. Fascinantno je da se jednog jutra probudiš i naglas kažeš – da, napraviću nastavak slavne trilogije, ali ću da pokažem srednji prst svima i da pljujem i bljujem po sopstvenom radu jer ste me vi bedni smrtnici na to naterali. Fascinantno je da postoji izvršni i kreativni direktor Warner Bros-a koji je pogledao “The Matrix Resurrections” i dao zeleno svetlo za prikazivanje. Fasciniran sam da su moje moždane komore izdržale dva i po sata pakla simulacije i simulakruma upakovanog u subverzivnu komediju, koja me je, bog mi je svedok, nasmejala iz najpogrešnijih mogućih razloga.
Možda smo svedoci jedne od najgorih era sedme umetnosti. Da nam je na pomen rimejka, nastavka i oživljvanja mrtvih serijala opala jedna dlaka s glave, čak da imate gustu kosu, ostali bismo i bez kose, površinskog epitela, kože glave, lobanje i sive moždane mase. Ukratko – bili bismo bezglavi.
Takva je i trenutna filmska industrija. I nije problem samo Holivud, i evropski film je počeo ozbiljno da šara, ali i da zamara. Ideja, pa makar i inspirisana bliskom filmskom istorijom postala je gadan kamen spoticanja.
Nema sumnje da film kao sedma umetnost ne služi samo za razbijanje monotonije dokolice i “odmaranja mozga” od napornog dana, ali i onda kad pokušava da bude zabava za milione, pitanje se samo nameće – koji je taj crni kukavac koga je ovo zabavilo?
Nostalgija poslednjih godina je neminovno zabavni i unosni biznis. Samo što je nostalgija iluzija da je nekada bilo bolje. Najpre je fragment sećanja na nešto lepo zašta se ljudi krvnički hvataju jer im svakodnevica deluje kao mračni talas uništenja. Ko kaže da su osamdesete bile san snova? U to vreme nije bilo tako česta upotreba anestezije kad popravljaš zub. Video bih tog nostalgičara koji popravlja proces na zubu bez anestezije. A za to nismo nostalgični?
Lana Vačovski, rediteljka, je druga vrsta nostalgičara. Kul nostalgičarka ili barem ona tako misli. Uopšte joj nije problem da se publici grohotom nasmeje u lice u nekoliko scena u filmu u kojem će vrlo jasno staviti do znanja da je ovo nasilni nastavak, kao i da su svi nastavci smeće, pa i ova njena vreća smeća. Ali, mnogo smo kul jer Holivud je kriv i vi ste svi kolektivno imbecili što ste došli ovo da gledate i dali pare – ko vas jebe.
Pa, kad ste već došli, da vas ponizimo još malo. Sećate se vizuelnog spektakla 1999. godine? E, pa evo vam dva dinara režija i tri dinara efekti jer nastavci su smeće. Pošto smo već u ovom kontejneru, bio bi red da malo bacimo i šegu. Gospodin Anderson je napravio tri igrice o Matrix-u, ide kod psihoterapeuta jer oseća pritisak što mora da napravi četvrti deo. Dobra fora – je l da?
Hoćete još? Promenili smo glumce jer ovi stari nisu dovoljno kul za nas. Morfijus će biti animir dama, a talenat Džonatana Grofa kao Smita naguraćemo u WC šolju i povućićemo vodu. Dodaćete brlog likova koji su dosadni kao izveštaj o vodostaju, ubićemo vas u pojam sa prisećanjem šta se dešavalo u prva tri dela i pošto ste nas naterali ovo da napravimo, namerno ćemo da ponavljamo stvari koje smo rekli već minimum tri puta. Da ne bude sve tako crno jer i vi ste deca sreće, dobićete malo emocije na relaciji Neo-Triniti.
“The Matrix 4” je dokaz da je sve otišlo bestraga. Čak i pored dobrog raspoloženja ne vidim nijedan razlog da nastavak sage dobije bilo šta preko jedinice. Na kraju krajeva, možda konačno naučimo lekciju da ne moramo baš sve da tolerišemo, a naročito nastavke, rimejke, reanimacije, vaskrsenja i vozdizanja. Nek već jednom crknu i nek ne ustaju iz groba jer ionako niko ne plače za njima.
The Matrix Resurrections
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Gde gledati?
HBO Max (4K i Dolby Digital) sa VPN-om i bioskopi