Opravdanje za marginalni televizijski sadržaj čelnika velikih medijskih kuća glasi: “To narod voli”. Ako se vodimo ovom devizom možemo da zaključimo da bi možda narod voleo da se neko spali na lomači na Terazijama, ali to ne znači da bi ovaj postupak bio ispravan. I dok nam se decenijama ispiraju sive moždane ćelije teorijom “da to narod voli”, komšije u Hrvatskoj su ostale šokirane što je iznikao Ekstra FM radio koji isključivo pušta, kako oni to vole da kažu, cajke ili u prevodu na naš jezik – turbo-folk. Da muka bude veća, preko noći ovaj radio je postao najslušaniji u Hrvatskoj. Sad bi Ceca na ovo zapevala ŠTA ŠTA ŠTA ŠTA je to u tvojim venama. Ali, ovo je dobro pitanje – šta je to u našim venama što nas toliko vuče ka istočnjačkom zvuku u sudaru sa modernim zvukom i zavijanjem mačke u februaru.
Stiče se utisak da ova priča nema ni glave ni repa, ali zapravo postoji linija koja povezuje turbo-folk i našu zemlju, kao što postoji konac koji veže cajke sa Hrvatskom.
Fenomen turbo-folka u našoj zemlji nije umro, naprotiv, on je ponovo oživeo u novom i nešto drugačijem ruhu. Iako se izvođači ovakvog tipa muzike trljaju Venišom i kunu se da oni nisu turbo, već moderan folk zvuk, situacija je zapravo ista, ali doćićemo i do toga.
Turbo-folk nije nastao preko noći devedesetih godina, on je imao svoj razvojni put u vidu novokomponovane muzike koja je svojevremeno bila zabranjena na Radiju Beograd šezdesetih godina, preko Ibarske magistrale sedamdesetih, pa sve do smrti Tita 1980. godine, što je otvorilo put neofolku na nacionalnom servisu.
Naime, posle smrti Josipa Broza Tita bio je potreban nacionalni ujedinitelj tadašnjih zemalja. Kako smetnuti pažnju građana sa problema koji se bližio (rasturanje velike države na komade)? Pesma! Jer ko peva zlo ne misli ili možda ne misli uopšte. I tako je Lepa Brena postala nacionalni projekat, nacionalne televizije. “Jugoslovenka” koja peva o svim lepotama bivše Juge sa pevačima iz Crne Gore, Bosne i Hrvatske. Ovo je bio poslednji trzaj Jugoslovenstva. Osamdeste godine su bile plodno tlo za neobičan spoj folk i pop muzike. Iako je situacija na tri dostupna kanala izgledala ravnopravno u emitovanja raznih muzičkih žanrova, nastupile su vesele devedesete.
Devedesete obojene ratom, inflacijom, sankcijama i nacionalizmom zahtevale su – nacionale zvezdu u našoj zemlji – i dobili smo Cecu. Ali, sa Cecom je stigao i novi muzički mutant čijem nazivu je kumovao Rambo Amadeus. Neobičan spoj modernog i ruralnog, noći i mraka, crnog i belog, jina i janga.
Sad kakve veze ima turbo-folk sa političkom i ekonomskom situacijom u zemlji? Pa, ako pogledamo istorijski najveće društvene krize ovenčane su nacionalizmom i bacanjem peska u oči građanima. Najbolje je bilo udariti brigu na veselje, umesto realne situacije u kojoj za jednu prosečnu platu nisi mogao da kupiš ni paklu cigara.
Latinoameričke sapunice su svoj najveći uspeh postigle u zemljama koje su bile u velikim ekonomskim krizama – Kolumbija, Meksiko itd. I gle čuda one su i kod nas devedesetih bile glavni vid zabave pored turbo-folka.
Da li ima razlike u odnosu na današnju situaciju – ne. Devedesetih svi su dizali ručice uz ŠTA ŠTA ŠTA i plakali što je Kasandra u zatvoru, 25 godina kasnije turbo-folk ima novo ruho, više nije električna gitara i ona nešto zavija, nego je hip-hop bit i ona nešto zavija, a umesto sapunice imamo rijaliti u kojem možemo uživo da pratimo sahranu oca jedne od učesnice. Dakle, svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Neće biti nimalo čudno ako doživimo sudbinu iz distopijskog romana “Igre gladi” u kojem će se maloletna deca makljati do smrti u rijalitiju jer bože “to narod voli”. Sad je na vama da razmišljate na tome zašto je situacija ista kao ranije.
Pošto smo mi beznadežan slučaj, kako to da Hrvati vole cajke. Najbolje je ovo objasnila Ida Prester u RTS-ovoj emisiji “OKO”.
“Klinci danas misle da je to pank jer je zabranjeno”.
Dakle, kod nas je višegodišnje ispiranje, kod njih je represija. Hrvati posle ratnih devedesetih su zabranili bilo kakav muzički upliv sa naše muzičke scene. Naša muzika je zabranjena na nacionalnom servisu, radio stanicama i emisijama preko dve decenije. Neko je lepo rekao da – najslađe je zabranjeno voće.
U ovom konkretnom slučaju represija je odradila svoje. Konstantna zabrana priozvodi bunt i želju za nečim što niko neće da ti da. Dva potpuno različita problema, a rezultat isti.
Stalno nametanje određenog sadražaja formira kolektivnu svest sa opravdanjem “to narod voli”, a zapravo narod se zabavlja društvenom marginom jer ne mora da razmišlja zašto nema novca za info-stan. Sa druge strane nešto je zabranjeno i onda radoznalost ubije mačku.
Nije rešenje da se trubo-folk zabrani jer bi on svejedno našao svoj put. Na kraju krajeva i treba da postoji kao vid lake zabave koju niko ne shvata ozbiljno, ali ne kao dominatan model koji nameće obrasce ponašanja i društvene normative.
Šta je to u venama Srba i Hrvata pa vole toliko turbo-cajke? Pa, različite su droge u pitanju, ali je posledica ista.
Pročitaj i: