Serija “To the Lake”: Nema Ane Karenjine, ali želite da se bacite pod voz

Ruski “To the Lake” bio je deo zvanične selekcije serija na Kanskom festivalu 2019. godine, što bi trebalo da znači da se ne upuštamo u hiperprodukcijski treš Netflix-ovog kataloga. Pokriće u vidu prestižnog festivala u 2020. godini nema nekog velikog značaja, jer pandemija koja je pogodila svet ljudima je već preko glave. Kao da nam nije dovoljna stvarna muka, pa još moramo da gledamo i tuđu.

Premisa “To the Lake” o još jednoj smrtonosnoj virusnoj infekciji u ovom trenutku deluje kao izlizani umorni pokušaj da se publika zapita – šta bi bilo kad bi se ovo desilo. S obzirom na to da znamo šta bi se desilo – svi bismo bili zaključani u kućama dok nam na televiziji prete da ćemo završiti na Lešću ako promolimo nos na ulaznim vratima, serija ostavlja pretežno ravnodušan ton prema centralnoj misteriji i ideji serije. Ono što je spašava da glavu drži iznad vode i ne utopi se je istočnoevropski mentalitet koji nam je dobro poznat, karakterizacija likova koje pratimo u borbi za život i briljantni komični momenti. Jer nema ničeg lepšeg nego kad se veterinarka sa jednom nogom u grobu pojavi da ubrizga konjski antibiotik ranjenom junaku, a ovu ženu smo mnogo puta videli u Domu zdravlja.

Pandemija dame i gospodo, još jednom, ali ovog puta u rukama ruskih reditelja i scenarista. Dramatično je počela kao u svakoj naučno-fantastičnoj fikciji. Infekcija svoj život započinje kao lagana prehlada, ali brzo mutira i od ljudi pravi hodajuće zombije. Ako vam zvuči poznato, žalite se kreatorima serije.

“To the Lake” ima nešto drugačiji pristup glavnom okidaču naracije jer pandemija i smrtonosni virus u ruskoj verziji sede na zadnjem sedištu automobila i povremeno iskažu želju da se smeste na suvozačevo mesto. Volan je u rukama porodične drame.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Nove serije i filmovi koji izlaze u oktobru

Serjoža i njegova supruga koji se staraju o sinu sa Aspergerovim sindromom prinuđeni sa da pandemijski život provedu sa njegovom bivšom suprugom i sinom kojeg je dobio u prvom braku. Prvi znak da je virus uzeo maha alarmirao je Serjožinog oca koji je pronašao utočište u blizini jezera dok se situacija ne smiri. Žene koje bi jedna drugoj iščupale grkljan, Eldar sa Aspergerovim sindromom i neverovatnim znanjem zajedno sa prvim komšijama – okorelim novoskorojevićima čine božanstveni porodični pakao koji podseća na slavski sto. Sedite i sečete vazduh nožem dok nevoljno gledate u parče torte domaćice koja tvrdi da ništa lepše nećete okusiti u životu.

Nasilno stvorena proširena porodica pored smrtonosnog virusa i internalizovanih sukoba, beži od naoružanih organa reda, lopova i oprotunista.

“To the Lake” vidno je inspirisan savremenom televizijom jer koristi jedan žanr kao okidač (naučnu-fantastiku) kako bi ugnezdio drugi dominatniji žanr sa kojim mogu da se gledaoci poistovete – dramu. Dramsko-komični momenat najvećim delom, naročito u prvoj polovini sezone, funkcioniše jako dobro i biće jedini razlog zašto ste zainteresovani da vidite kojim tokom će krenuti sudbina junaka.

Međutim, serija dobija svoj sapunjavi momenat već u četvrtoj epizodi. Nasilno ubačeni konflikti i ljubavne dileme samo produžavaju sezonu i ne čine joj uslugu. Naročito jer su likovi odlično zamišljeni i njihovi postupci u loša vremena daju seriji dobru dinamiku i pitkost gledanja. “To the Lake” bio bi efektniji da je skraćen za tri epizode jer priča nema dovoljno materijala da se razvlači skoro sedam sati.

Iako ne blista uvek, “To the Lake” može biti pristojna pandemijska drama, ako vam ova stvarna nije već dozlogrdila. U ovoj situaciji Ana Karenjina se ne bi bacila pod voz od ljubavnog bola, već zato što više ne bi mogla da podnese priču o pandemiji i trambunjanje porodice.