Detektivski trileri imaju uvek dva ista pitanja – ko je ubica i koji su njegovi motivi? Zarad atmosfere dečja pesmica o Kestenku (čoveku koji mnogo voli kestenje) ispevana u troglasu hora mališana poslužiće da Kopenhagen okupan zemljanim tonovima dobije neprijateljsko zloglasni ton. Jer dok roditelji i njihovi naslednici mirno spavaju zvuk rezbarenja jesenje poslastice ne najavljuje ukusan obrok, već krvoločnu tragediju. Čovek bez lica koji ostavlja lutke od kestenja pored unakaženih žrtava daleko je od vesnika godišnjeg doba koji najvaljuje umiranje prirode. On je podsetnik nečega što je bilo i što su svi zaboravili.
Søren Sveistrup, danski pisac i scenarista iza čuvenog hita “The Killing”, plivajući godinama u triler žanru shvatio je da je kičma svakog trilera atmosfera. Ubica je ubica, misterija je misterija, detektivi su detektivi, slučaj je slučaj koji se mora rešiti, ali kako i na koji način, sada već po milioniti put, istu priču o psihopati ili sociopati ukalupiti u novo odelo i učiniti ga privlačnim.
Žanr je doživeo tri vruhnca u poslednjih 20 godina. Fantastičnom prvom sezonom “True Detective”, maestralnim pletenjem radnje u “The Killing” i analitičnim psihološkom analizom u “Mindhunter”. Van toga kretao se ustaljenom putanjom – ko je ubica i zašto radi to što radi.
“The Chestnut Man” ni po čemu se ne razlikuje od bilo kojeg trilera koji se pojavio u skorijoj istoriji. Služi se dobro poznatim motivima i idejama, ima detaljno osmišljen plan naracije i jasnu ideju ko je tu kome zla jetrva koja peče i secira kestenje. U čemu je onda fora? U standardnosti žanra koji poštuje pravila igre, misteriji koja se krije i na kraju ono najbitnije – atmosfera. Ako bismo iz priče istrgli simboliku kestenja, zašto ih ubica ostavlja i priču ostavili samo na nivou detektivske istrage koja rešava dva slična ubistva, mamac ne bi bio atraktivan kao što jeste.
U ovoj triler čorbi srpska glumica Danica Ćurčić u ulozi detektivke Tulin koja se nada prelasku u IT sektor ne bi li više vremena posvetila ćerki i pasionirani, ali i namučeni detektiv Has još neko vreme neće moći da se oslobode svog posla jer će biti prinuđeni da ostave svoj život po strani. Groteskno ubistvo žene kojoj je amputirana šaka, lutka od kestena i ministarka za socijalni rad imaju nešto zajedničko – kesten. Na njemu je otisak ministarkine ćerke koja je nestala pre nekoliko godina i proglašena mrtvom. Možda je ubica pronađen i kažnjen, ali to ne znači da je šoknatnom i sad već starom slučaju koji policija gura pod tepih kraj.
I dok u školskoj sali odjekuje zvuk dečje pesme o Kestenku, “The Chestnut Man” vrlo vešto će kriti šta se događa i kako su svi ovi ljudi na neobičan način povezani.
Najjače oružje šestodelne serije je atmosfera. Kestenjasti ton u skladu sa simbolikom ubistava, narušeni život ministarkine porodice, ali i problematični životi dva detektiva su šlag na torti koji će se lizati do tvrde kore.
Ruku na srce nema nikakvih većih iznenađenja, neke veće priče osim iskusno napravljene triler forme sa sasvim dovoljnom dozom napetosti i nelagode.
S obzirom na to da žanr kao takav retko iskače iz sopstvenog okvira i igra na drugim poljima u pokušajima da izvede čudo božije, “The Chestnut Man” barem zna šta radi i šta želi da postigne i to radi đavolski kestenjasto dobro. Daleko je od revolucije i jeze koja će se širiti leđima nakon poslednje scene, ali je skoro šest sati učinio neprimetnim i vrlo intrigantnim. Jer to je sve što žanr na kraju krajeva ima i da odgovori – ko je ubica i koji su mu motivi?
Serija "The Chestnut Man"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“The Chestnut Man” je dokaz da bez atmosfere triler žanr može samo da se slika.