Serija “Ratched”: Lobotomirala samu sebe

Autor hitova “Nip/Tuck”, “American Horror Story”, “Glee”, “Feud: Bette and Joan” i “Pose” sa popularnošću i potrebom televizijske industrije da ga angažuju na svakom mogućem projektu, razvio je psihodeličnu kemp prirodu u svom radu. Kako su godine prolazile manje ga je interesovala suština i poruka koju želi da pošalje, već nadobudni fokus na stilskom aspektu serija i glumačkoj postavi koju besomučno tlači u svakoj novoj seriji ili filmu. Naime, svaka nova sezona “American Horror Story” postajala je sve više narkomanski živopisni san serijskog ubice nego što je bila serija. Stilska forma ispred suštine njegov rad pretvorila je u blamantni kemp treš koji nije u stanju da se narativno i karaterno sastavi. Gotovo svaki lik u njegovom radu pati o disocijativnog poremećaja ličnosti. Spoj nespojivih karakternih i interpersonalnih osobina zarobljenih u prenaglašenoj priči koja nema početak, razradu, ni kraj počela je polako da odbija fanove njegovog ranijeg rada (uključujući i mene). Bojazan da je “Ratched” hiperbola života manipulativne medicinske sestre koja je okovana u priči definisanoj Marfijevim zakonom na kraju se ispostavila istinitom. Božanstveni trejler, kadriranje, fotografija, scenografija, osvetljenje, kostimi i odlična glumačka postava su deo koji je Rajan Marfi usavršio, ali narativno nije se makao. Čak naprotiv, ovo je jedan od njegovih najnazadnijih i najbanalnijih radova do sada.

Ako vam zvoni u ušima ime Mildred Rečid to je zato što ste je verovatno već upoznali u kultnom oskarovskom filmu “Let iznad kukavičjeg gnezda”. Glumica Luiza Flečer zahvaljujući ulozi zlokobne sestre u psihijatriskoj ustanovi otišla je kući sa Oskarom ruci. U televizijskoj verziji, koja nije iako su to neki pisali uvodna priča o Mildred Rečid pre događaja u “Let iznad kukavičjeg gnezda”, Sara Polson je otelotvorenje pasivno-agresivne, manipulativne, makijavelističke žene koja je detaljno isplanirala svoj ulazak i zaposlenje u mentalnoj instituciji u Severnoj Kaliforniji 1947. godine. Nije joj toliko do zaposlenja, već nečega što je u toj ustanovi.

Pojam mentalnog zdravlja sredinom 20. veka ima potpuno drugačije značenje. Nehumane terapije za melanholiju (kasnije poznatije kao depresija), sanjarenje, žensku histeriju (što je često bio oblik bunta, a ne mentalna bolest), pa čak i za seksualnu orijentaciju, što će se na kraju ispostaviti da nije nikakva mentalna bolest niti devijacija, daje adekvatnu postavku u kakvom svetu oportunistkinja Mildred Rečid želi da profitira. Načelnik bolnice oduševljen novom metodom lečenja – lobotomija, glavna sestra Betsi Baket (Džudi Dejvis) kao neprijatelj naporne Mildred i politički spin gradonačelnika koji želi da ostane do kraja večnosti na vlasti (ovo mi zvuči poznato) su vrh ledenog brega bizarnosti koji se odvijaju u Severnoj Kaliforniji.

Ubica sveštenika koji čeka svoje počasno mesto u mentalnoj instituciji, trula bogatašica sa obgaljenim sinom i tajni agent koji živi u motelu pored naše junakinje su razbacani narativi koje povezuje jedna nit. U zamršenim koncima priče stoji Mildred Rečid – hladnokrvna, ali zlokobno uljudna gospođa koja je osuđena da bude mirođija u svakoj čorbi.

Maestralna scenografija i način na koji su palete boja korišćene za svaku scenu sa hičkokovskim rediteljskim omažom daju pomalo fantazijski element “Ratched”. U stilu Rajana Marfija – “narkomanski san serijskog ubice”. U pastelnoj upeglanosti i izboru kostima koji se savršeno uklapaju u svakom kadru leži najjači apsekt serije. Ovo je onaj slučaj kad serija bolje izgleda nego što je stvarno dobra.

Pre nego što zaplovimo u potpunu narativnu i karakternu katastrofu, “Ratched” bio bi mnogo gori da nije fantastične Sare Polson, Džudi Dejvis koja ima kultne izjave kao Betsi Baket, Sintije Nikson u ulozi pomoćnice gradonačelnika i Šeron Stoun u ulozi trule bogatašice.

Problemi sa pričom i generalno serijom vrve na sve strane. Serija tonski počinje na jedan način i Mildred prikazuje kao makijavelistu, da bi se njen lik iz epizode u epizodu transformisao do neprepoznatljivih granica. U jednoj sceni hladnokrvno lobotomira ljude da bi potom u sledećoj bila zaštitnica LGBT prava, aktivistkinja, zabrinuta krhka žena ali koja ubija, manipuliše, splektari. Serija nema pojma šta je moralni kompas niti kako zapravo funkcioniše.

Narativ u prve četiri epizode i poslednje dve su dve različite serije koje nemaju veze jedna sa drugom. Rupe u priči i napuštene ideje su definicija lobotomije. Serija zaboravlja kako se predstavila i prelazi u domen feminističkog trilera. Nepotrebna šesta epizoda koja doslovno ponavlja tri puta istu priču iz detinjstva Mildred Rečid u toku 50 minuta da bi u sledećoj se pravila luda o događajima na zabavi u mentalnoj instituciji, ostavljaju utisak da su se scenaristi u sobi posvađali i da je svako ubacio šta je hteo u finalni proizvod.

Kemp i šokantni obrti su najgori treš koji je televizija videla u skorijoj istoriji. Priča ne zna gde udara, zato što insistira da je svaki lik koji se pojavi u kadru na nekin način u vezi sa Mildred Rečid iil ljudima koji su u njenoj blizini. Iako pojedinačni narativi zanimljivi, poput afroameričke žene sa poremećajem ličnosti, odlaze u takav apsurd i ismevanje mentalnih oboljenja dok serija pokušava da akcentuje koliko su pogrešno ljudi tretirani sredinom prošlog veka.

“Ratched” nije ni svesna da se sve vreme sprda na sopstveni račun. U svom potpunom neznanju šta hoće, ko su likovi (jer ni oni ne znaju ko su) i kuda ide serija, epizode su neobično zabavne za gledanje. Ali, ne zato što je serija dobra, već zato što je toliko parodična i nesvesna svoje nadobudnosti.

Jedina stvar koja odlično funkcioniše u toku serije su komični momenti, dok dramski i triler elementi su za bacanje u smeće.

Posle gledanja stvarno vam je potrebna lobotomija da se zaboravi sve što se desilo.