Serija “Station Eleven” recenzija: Maestralna priča koja nabija knedlu u grlo

Svi putevi u adaptaciji romana “Stanice jedanaest” Emili Sent Džon Mandel vode do Artura Liendera. Njegov dobri prijatelj, a ponekad i zavidno ljubomorni drug Klark, opisao ga je kao glumca B kategorije koji se okružio ljudima iz C sektora ne bi li mu se divili. Na kraju životne balade Artura niko nije ni stigao da ispusti dah divljenja jer ga je on ostavio na sceni. Nimalo ironično, gotovo tragi-komično, preminuo je na daskama koje život znače kopajući po kompleksnosti kultnog Šekspirovog lika i dela – kralja Lira.

Te večeri kada je Artur otišao na neko drugo, ne nužno i bolje mesto, ceo svet je otputovao u drugu dimenziju. Ona koja vodi u vražiju mater. Ne bih da oživljavam traume, ali u romanu iz 2014. godine Emili Sent Džon Mandel sravnila je 99% populacije smrtonosnom mutacijom gripa. Šačica preživelih raštrkanih po celom svetu imali su sreće da su se u trenutku pandemijskog talasa našli u izolovanim oblastima do kojih pošast nije mogla da dođe.

Od sećanja na život pre pandemije, ostali su životni entuzijasti, karavan glumaca koji putuje naseljenim i poznatim područjima izvodeći umetničke reimaginacije i modernizacije Šekspirovih spisa i dve verzije grafičke novele “Stanice jedanaest” koje je u amanet, neplanirano, ostavila Miranda Kerol.

Miranda, bivša Arturova supruga, umetnički otuđena i životno usamljena godinama je radila na neobičnoj priči o svetu koju zatiče introvertni kapetan Jedanaest u svemirskoj stanici. Simbolička reprezentacija njenog života dospela je u ruke devojčice Kristen, mlade glumice koja je delila pozornicu sa Arturom, a kopija je pripala Arturovom sinu kojeg je dobio u braku sa drugom suprugom Elizabet.

Grafička novela “Stanica jedanaest” u svetu pre i posle pandemije je samo povod, ne i ključ u bravi ove postapokaliptične drame. U mini-seriji nema mesta za horor zombi banalizacijom ili akcionim-misterioznim elementom. Naprotiv, adaptacija koja je nekim čudom daleko intrigantnija i zanimljivija nego roman na 300 strana, počiva na društvenoj propasti i ideji da “život ide dalje”.

Razgranata priča o Kristen i njenom angažmanu u glumačkom putujućem karavanu kroz godine, maestralna treća epizoda o Mirandi Kerol i nastanku dela koji će preživeti 20 godina posle smrtonosne pandemije, Arturovom prijatelju Klarku koji će konačno moći da demnostrira svoju moć vođe na izolovanom aerodromu u prvom talasu mutiranog gripa i reči proroka u novom svetu koji regrutuje decu ubeđujućih da oni koji su preživeli virus su krivci zašto svet ne može da nastavi dalje je emotivna knedla u grlu i maestralni socio-psihološki konstrukt o svetu kojeg više nema – postoje samo sećanja na njega.

“Station Eleven” ne beži od nesvakidašnje moderne interpretacije “Hamleta” jer na kraju krajeva mini-serija jeste i biće teatralna tragedija.

Fraze i rečenice koje se neretko ponavljaju tokom 10 epizoda serije referenciraju priču Mirande Kerol o “čudovištima koja se plaše čudovišta”, o usamljenom kapetanu Jedanaest i nesavladivim strahom da život prolazi u stvarima koje ni ne želimo.

“Stanica jedanaest” poput kultnog “The Leftovers” može nepravedno da dobije etiketu “spore” ili ne daj bože “dosadne”, ali nema sumnje da će se ovakav opis čuti od pojedinaca. Priča i koncept o društvu i ljudskoj psihi je sistemski i tematski detaljno razložen dajući uvid kako i na koji način su životi heroja i antiheroja (ako se uopšte tako mogu nazvati) tekli u najveće nevreme.

“Station Eleven” ponekad jeste crno-humorna drama, ponekad misteriozna i narativno šokantna, ali na kraju je priča za odrasle bez ideje da zabavlja uspavanu sivu masu.