Istorija jeste učiteljica života, ukoliko je slušate šta govori. Naš narod i ne voli baš da sluša, osim ako mu ne govorite ono što želi da čuje. A, šta bi želela ostrašćena, večito namučena, razjarena gomila, koja decenijama živi ispod svake prihvatljive granice dostojanstva? Harizmatskog vođu. Da ih miluje, nuna i tapka po glavi istim onim rečima koje se prolamaju iz mase. I tako je bilo. Zato im je Sloba bio “mnogo lep” i podsećao ih je na porodični autoritet, ili kako Svetlana Bojković izgovara sa ponosom: “Vidi ga, isti je naš deda”. Voleli su ga i dalje ga vole, ali očigledno ljubav nije bila dovoljna jer je moralo jače da se udari po glavi, a ne da se tapka da bi se obožavalo. Lepo kaže Mira Karanović kao Mirjana Marković: “Pogrešili smo, trebalo je tenkove da pošaljemo na njih”. Tako je – na njih, na one koje ih nisu voleli jer bi jedino tako naučili da ispravno vole, sa strahom u kostima.
Istorija jeste učiteljica života, ali to ne znači da smo išta naučili. Od idola, kulta ličnosti, preko nacionalnog, moralnog i kulturnog posrnuća, pa sve do socijalnog i ekonomskog kraha, sve je to činilo dugačku listu životne svakodnevice ovih prostora, i dalje je čini. Nije se uzaludno usadila replika Dragana Jovanovića iz filma “Profesionalac”: “Nije Milošević kriv, mi smo govna. Kad mu budemo dojadili, pustiće vodu i govna će da odu”. Vodenih topova je bilo i nije tekla samo voda ulicama, ali učiteljicu niko nije slušao.
Serija Bojana Vuletića “Porodica” delom zasnovana na verodostojnim podacima, najvećim delom dramaturška fikcija o porodičnoj dinamici Miloševića u noći 30. marta 2001. godine, pa sve do hapšenja i izručenja Hagu bivšeg predsednika, očigledno je i dalje bolna tema za pojedince koji su uvereni da su hiperinflacija, ratovi, turbo-folk, Pink, Cece, Mece, Bece i naravno Džej, svetla tačka naše prošlosti. Sad već izlizani tabolidni spin o antisrpstvu i izdajnicima, barem u komentarima na Jutjubu, okružuju mini-seriju.
Ako sklonimo sa strane “za vreme Slobe je bilo strava jer je hleb bio jedan dinar” i “Sloba Srbin”, premijera petodelne političke i porodične drame Miloševića su kao sekcija za komentare – jedna zbrljana čorba.
Dominatan problem koji nikako da se izleči na malim ekranima i domaćim filmovima je scenario. Za razliku od pozorišnih scenarista i reditelja koji znaju i umeju da prilagode tekst glumcima zarad karakterizacije i žanrovske odrednice, savremena televizija i dalje pati od istih problema kao i pre dvadesetak godina.
Politički narativ “Porodice” koji je usmeren na organizaciju hapšenja i njegovih aktera nafilovan je frazama koje više deluju kao pretpostavka na koji način komuniciraju političari i moćnici, nego nešto što je utemeljno u stvarnosti. Žargonski rečeno “suve rečenice” i negledljiva gluma pojedinih aktera izazivaju osećaj neverovatne neprijatnosti. Uliks Fehmiu kao Zoran Đinđić je šokantno amatersko glumatanje sa oslanjanjem na afektaciju i mimiku pokojnog premijera. Fehmiu doslovno čeka svoj red da izgovori rečenicu i dok kolege oko njega melju scenario, on kamenog lica gleda u jednu tačku i trepće. U korak ga prate Gordan Kičić kao Branislav Ivković, Katarina Žutić kao Slavica Đukić Dejanović i Saša Torlaković kao Dušan Mihajlović. Nažalost, niko od glumaca nije se ni potrudio da oživi poprilično problematičan tekst, oslanjajući se na već ranije radove i likove koje su tumačili.
Sa druge strane dramsko-porodični deo priče je iznenađujuće bolji. Scenario je samouvereniji i karakterno daleko jasniji. Boris Isaković kao Slobodan Milošević i Mirjana Karanović kao Mira Marković povremeno klizaju kao stereotipnom prikazu čuvenog političkog dua, međutim, patološki odnos, doživljaj okruženja kao neprijateljsko i vrlo vidljiv trud da ožive likove o kojima suštinski ne znamo mnogo je intrigantiji i daleko uzbudljiviji za gledanje.
Da je kojim slučajem serija isključivo fokusirana na dramsko-psihološki element porodice Milošević, na osnovu onoga što trenutno nudi i pokazuje Bojan Vuletić kao scenarista, čini se da bi “Porodica” bila mnogo bolja. Nažalost, politički deo priče je problematičan kao i glumci kojima su poverene uloge.
“Porodica” je delovala kao serija koja bi mogla da promeni poimanje domaće televizije, ali vrlo neujednačen kvalitet i gluma koja šara na sve strane teško da joj mogu obezbediti bog zna kakav status. Za sada je više zanimljiva zbog teme, a ne zato što je stvarno dobra jer između joj, jao, naiđe dobra scena, a onda se nastavi joj i jao.
Serija "Porodica"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
Serija “Porodica” je podsetnik ne tako davnih događaja koji su se odigrali u našoj istoriji. Slobu nećemo zaboraviti, ali seriju najverovatnije hoćemo.