Scenarijski koncept modernih serija putuje tragom studije slučaja događaja i likova. Koncepti i ideje možda nisu genijalni, novi i revolucionarni, ali su ispričani na način kakav se nije primenjivao pre desetak godina. Televizijski minuti se kroje kako bi se stvorila emotivna veza ili antagonizam prema likovima sa ciljem da budu što verodostojniji i što više ljudi. U ovome leži “bindž” kvačica, odnosno potreba za simultanim gledanjem epizoda jer se stvara osećaj da smo deo života koji nam je dobro poznat ili jako dalek, ali bismo voleli da na nekin način budemo deo njega. Kao što je “The Haunting of Hill House” na genijalan način običnu priču o duhovima uzdigao na ozbiljan nivo drame, realnosti i alegorije koju publika može da detektuje, tako je i “Narcos: Mexico” otvorio vrata svetu sa kojim nužno nemamo kontakta, ali nas golica radoznalost kako funkcioniše.
Ako uzmemo u obzir da samo odrastali u zemlji koja je devedesetih funkcionisala isključivo na crnom tržištu, kojoj su nepoznati termini zakonska regulativa i propisi, sveopšte rasulo Gvadalahare sredinom osamdesetih godina, tržište narkotika, kartela, kingpina i sitnih dilera droge ne deluje svetlosnim godinama udaljeno. Konac koji se mota oko društveno-političke klime nije posledica antropološke škole koja smatra da se ljudi rađaju zli, naprotiv, na ovim terenima se rađaju ljudi sa urođenim instinktom za mimikriju. Iako alarm pišti iz sve snage i rotaciono svetlo muti vid, nijedan od likova iz “Narcos: Mexico” ne vidi da radi nešto suštinski loše, oni preživljavaju onako kako zakon tržišta nalaže. U ovome leži snaga Netflix-ove serije jer temeljno obrađuje karakteristike sveta koji je definisan kao najniži i najprljaviji civilizacijski soj.
Spin-off koji pravi narativnu distancu od prethodne kartel sage “Narcos” i smešten je u prašnjavi, grimizni svet Meksika u večitoj igri mačke i miša. Kiki Kamerena DEA agent (državni službenik zadužen za rakrinkavanje tržište narkotika) nakon premeštaja iz Kalifornije u Gvadalaharu sitnim koracima prati trag Migel Angel Feliksa Galarda – jedan od prvih i najvećih kingpinova svog vremena i prostora. Kroz deset epizoda prati se geneza glavnih aktera i kuljanje narko rata.
Mitologija “Narcos” težište radnje fokusira na velika imena iz sveta narkotika. Iako je “Mexico” priča za sebe bez, navodne, direktne veze sa prethodnim sezonama, ipak se prepliće u vremenskoj odrednici i narko-političkim vezama.
Suštinski problem, ako se može to nazvati problemom, je nedostatak tematskog i scenarijskog guranja serije preko ivice. Tonski “Narcos: Mexico” ostaje u svojoj žanrovskoj niši bez namere da napravi korak napred, što ga distancira od publike koja nije zainteresovana za ovakav tip priča. Spin-off je više eksploatacija onoga što je bilo ranijih sezona, nego što je nešto novo i drugačije. Sve ostaje u istim narativnim okvirima koji idu dobro poznatom i već viđenom putanjom.
Uvođenje naratora u priču, davanje istorijskog i političkog konteksta je fina caka koja daje priči relevantnost. Veliki broj likova, bitnih i onih nebitnijih, kao i obično rezultira autogolom jer je dramaturgija fokusirana na Kikija i Feliksa – njihove životne promene, makro i mikro uticaje, dok je ostatak postave više brod koji prevozi priču sa jedne obale na drugu.
“Narcos: Mexico” ostaje u okvirima publike koja je zainteresovana za temu i koja je verno pratila prethodne serijale. Linearnost priče, tematska obrada i tonska postavka ograđuje se od bilo kakvog rasta i razvoja što ne ostavlja prostor za one koji bi se možda priključili vožnji kroz kartele i priču o opasnim momcima sa one strane zakona.