Serija “Ju-On Origins”: Morbidno je mala reč

“Ju-On: Origins” je najbizarnije i najmorbidnije iskustvo koje me je zadesilo ove godine, a mislio sam da posle korone i sinoćnjeg gledanja RTS-a u 20h (dobro znate na šta mislim) sam doživeo sve što sam mogao da doživim. Negde na raskrsnici između tragičnih života likova u “Ju-On: Origins” i košmara koji stavlja crnu vreću preko glave, posle dva glasna uzdaha (ne od straha, već od neverice) i više nego što je poželjno gadosti koje su mi se ukazale u toku šest relativno kratkih epizoda, ostao sam da stojim na tom istom raskršću i da okrećem glavu – levo, desno. Bilo je dobro, nije bilo dobro.

Zagriženi novinar koji već duže vreme želi da napiše knjigu o kući od koje i mrak noću beži kao lešinar kruži oko glumice čiji je dečko kročio nogom na mesto koje se nikom ne preporučuje, ako živite u Tokiju. U njen život i dom sa sobom je doneo drevnu kletvu i bes koji su se uvukli u zidove crne kuće. Njega je kletva sahranila, a nju nastavila da proganja.

U drugom vremenskom intervalu grozomorna priča o otmici devojčica i još jezivijoj sceni prebijanja petogodišnjeg deteta prepliće se sudbinom majke i ćerke koje su došle u novi grad ne bi li promenile loš tok sreće. Umesto svežeg početka dominatna i agresivna majka dobija osvetu posred glave i sve milo za drago, nakon što joj je ćerka silovana u jednoj, za mene, od najšokantnijih scena koje moje sećanje ima u arhivi. Kao što rekoh, “Ju-On: Origins” može da vas ozbiljno uznemiri.

Krug nasilnih događaja koji se odvijaju od osamdesetih do devedesetih godina su u uskoj vezi sa početkom priče koja je kasnije postala plodno tlo za filmske adaptacije. U ovom Danteovom paklu od života koji su prepuni tragičnih sudbina, lošeg odrastanja, nasilja i zlostavljanja, slažu se karte i pravi se kula koja kad se sruči na gledaoce u poslednje dve epizode, siguran sam da će ostati da gledaju u neveri šta se događa.

Neverovatan osećaj praznine i efekat zaborava su se desili čim se “Ju-On” odjavio posle šeste epizode. I pored vrlo upečatljivih scena i nešto konfuznijeg toka radnje (jer se preliću različite priče koje naizgled nemaju veze jedan sa drugom) seriji naprosto nešto fali. Teško je uprti prstom u scenario koji se trudi da napravi kompletnu sliku, u režiju (koja je povremeno na nivou B produkcije) ili u glumce, i reći, e, ovo mi je sve vreme smetalo.

Želja Takašija da pomiri mitologiju “Ju-On”, temu zlostavljanja koja je konac čitave priče, poreklo nezaustavljvog zla u vidu besa, u saradnji sa vrlo agresivnom prirodom narativa na kraju ne ostavlja preterano jak utisak. Nasilne scene ne mogu da kompezuju osećaj manjka konekcije sa serijom koja ne igra na kartu straha, već na brutalnost.

Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Miniserijski vodič kroz karantin

Nažalost, kao i svaki užas, prvobitno nas uznemiri, ali onda tražimo neki veći razlog za to, ali ga u “Ju-On” nema, što je uticalo na mlaku atmosferu.

Možda je problem u tome što od čitavog serijala “Ju-on” / “Grudge” pamtimo samo kreketavu gospođu sa kosom vile ravijojle. Ova verzija ostaće upamćena, ako je se neko seti, ako ne nikom ništa, po agresivnoj, nasilnoj i ne tako strašnoj, ali svakako morbidnoj prirodi.