Serija “Dead to Me” druga sezona: Najbolje bindž štivo

Tri faktora igraju presudnu ulogu u drugoj sezoni autorke serije Liz Fildman koja je čini za koplje boljom od prve. Sposobnost da napravi 10 epizoda koje su zarazne za gledanje koliko i grickanje crnih / belih semenki (zavisi šta je čiji favorit). Istančan, a opet pogan smisao za humor koji je Eplgejt poput samuraja katanom iseckala na sitne komade i servirala ga publici uz misao: “Zahvalite mi se posle”.

Poslednje, ali ne i manje bitno, je to što ozbiljne teme stavlja u predimenzioniran dramatičan kontekst, ali tako da serija ne deluje kao produkt pametnjakovića, naprotiv, “Dead to Me” retko kad, takoreći nikad sebe ne shvata ozbiljno. Upravo zato što dramski misteriozni-triler deo radnje je više zabava nego što je realističan pogled na život. I dok nadžanrovska narativna igra sedi na tri stolice – komedija, tragedija i triler-misterija, dva žanra (komedija i misterija) toliko dominiraju da bacaju senku na veoma mudru analizu besa, tugovanja i straha glavnih akterki.

“Dead to Me” u drugom činu se direktno nastavlja na nemili događaj sa kraja prve sezone. Emotivno razjarena Džen povlači krvoločan potez, tačnije poteze koji su bivšeg muža njene saputnice Džudi ostavili da iskrvari do smrti.

Cinična i ogorčena Džen pored neopisivog besa zbog smrti supruga i tuge jer se oseća krivom za njegovu tragediju u emotivnom džaku nakrcanim problemima dobija još nekoliko tona neželjenih emocija i među njima onu najtežu – strah. U introspekciji same sebe izgovara: “Ja sam najveće go*no koje postoji na planeti”.

Džudi ili kako Džen kaže: “Osoba koju ne možeš da mrziš. Ona je kao beba, kako da mrziš bebu”, je karakterni drugi kraj spektra u odnosu na prijateljicu, ali tek sada počinje da proživljava traume koje joj je u amanet ostavio pokojni bivši, sa dodatkom empatije prema Džen koja neminovno korača putem ka metalnom kavezu sa etiketom – žena koja je ubila nekog i svoju decu osudila na propast.

U košmarnom scenariju i panici da prikriju ubistvo Džen i Džudi pre svega zbog svojih prenaglašenih karakternih osobina i najtraumatičnije situacije čine komične do te mere da je smeh na sav glas obavezan deo svake od 10 epizoda druge sezone.

“Dead to Me” se najvećim delom u drugoj sezoni oslanja na obrte i upade spoljnih aktera koji komplikuju prikrivanje zločina, ali ne zaboravlja nijednog trena da je tu da bi zabavila publiku. I to toliko dobro radi da je neoprostivo dobro.

Šlag na torti su gluma Kristine Eplgejt i Linde Kardineli koje će se sigurno u predstojećoj Emi i Zlatni globus sezoni dokopati nominacija i nagrada. Što je ujedno i najjači aspekt serije – empatija prema akterkama. Nekad ih osuđujemo, uglavnom ih razumemo, navijamo i ako znamo da nisu zaslužile bolje.

Ako autorka serije ne bude alava, što se na kraju uvek desi, treća sezona bi bila idealna za finale priče i zbogom. Jer već sada serija, iako sve tokove radnje podmiruje, počinje da naginje ka preterivanju koje skreće pažnju sa dobrog humora i psihološke analize, a to bi bio veliki greh. “Dead to Me” za sada ostaje u istoriji Netflix-a kao serija koja je tako laka i tako zabavna za gledanje, pa čak i kad pravi neke glupe greške.