Da nam je svevišnji dao duži životni vek, kraću noć i razvučeniji dan možda bismo imali više strpljenja. Božanstvena moć da kratak fitilj održimo što duže u plamenu, a ne u sagorevanju, ima svoj rok trajanja. Mnogi su svoje dragoceno vreme, pažnju i strpljenje posvetili prvoj sezoni antologijske serije J.J. Abramsa i Stivena Kinga, i ostali kući da sede kratkih rukava sa nogama u ledenoj vodi. Pošto sve kreće od nogu, a kad hladnoća konačno stigne do glave prekasno je za povlačenje. Prva sezona “Castle Rock” koliko god da je obećavala u prvih pet epizoda, pokazala se kao majstor neraščišćenih računa u poslednjim minutima. Alegorijska apstrakcija od priče na kraju balade nije bila misterija, niti psihološki-horor-triler, već pseudo drama o multiuniverzumima koji nemaju nikakvo pravilo niti smisla u funkcionisanju. Drugi krug pakla “Castle Rock” upoznaje nas sa poznatim likovima, novom pričom, brlogom misterija i neizbežnom porodičnom dramom koja će samo višom silom uspeti da zainteresuje publiku. Strpljenje je odavno napustilo “Castle Rock“.

Ozloglašena junakinja Kingovog romana “Mizeri” Eni Vilkis u univerzumu “Castle Rock” je mlada problematična žena sa dosta crnih misli koje vuče u koferu po Mejnu. Pre nego što je postala jeziva gospođa čija je kuća zatvor za pisca Pola Šeldona, kojeg voli dok mu ne slomi svaku kost, Eni se selila iz države u državu radeći kao medicinska sestra na određeno vreme.

Navučena na antipsihotike sa ćerkom na zadnjem sedištu i poternicom za vratom, Eni s vremena na vreme, kad dejstvo lekova popusti, poseti Visoki čovek. Otelotvorenje čuvene slike Van Goga sa krvavim očima je referenca na šizofreniju i podsetnik da priči Eni Vilkis ne treba preterano verovati.

Foto: Hulu / HBO

Eni i njena ćerka Džoj posle saobraćajne nezgode ostaju zarobljene na lokaciji iz Kingovog romana “Salemovo”. Gradić u blizini Kasl Roka u svojoj neslavnoj istoriji obeležen je spaljivanjem veštica, ali i pričom da je veliku lomaču na trgu predvodio satanistički kult. Parče zemlje u Kingovim romanima je sposobno da mrtve ponovo vrati u život, ali kad ponovo duboko udahnu vraćaju se drugačiji pre nego što su otišli.

Druga sezona “Castle Rock” u paralelnom narativu prati članove porodice čoveka kojeg građani oslovljavaju kao Tata – vojni veteran devedesetih u ratu sa Somalijom. Autoritativna veličina ima dva sina i usvojenu decu iz Somalije – sina i ćerku. Netrepeljivost između dece potkovana je očevom željom da neki dobiju veće parče zemlje, a neki manje. Tata na porodicu gleda kao na unosan biznis, zapravo, njegov human gest usvajanja je još jedan dobro ugovoren posao.

Negde između Eni Vilkis na granici zdravog razuma i Tatine porodice otvara se poglavlje u kojem se psihotična žena neplanirano upliće u porodičnu dramu i misteriju grada sa kućom na severu u kojoj je muž ubio ženu i u kojem kanalizacioni tunel, aludiranje na IT, ukrašen je simbolima uskrsnuća.

Foto: Hulu / HBO

Druga sezona “Castle Rock” možda deluje kao intrigantna priča o gradu veštica, vampira, besmrtnih i ludih ljudi. Nažalost, histeričan način pripovedanja i kombinovanje tri žanra koja nikako ne idu jedan sa drugim pod ruku ostavljaju meh utisak.

Najveći problem leži, kao i u slučaju prve sezone, u vrlo nevešto osmišljenim likovima i problematičnim glumačkim izborom. Lizi Kaplan kao Eni Vilkis i Elsi Fišer kao Džoj, bez obzira što su se ranije pokazale kao dobre dramske glumica, su najveći promašaj “Castle Rock-a”.


Blago Dedi, pročitaj i ⇓

Sve što treba da znate o prvoj sezoni Castle Rock


Lizi Kaplan je fizički odlično sagradila lik Eni Vilkis. Uštogljena, izbečena i blago izgubljena žena, ali dramski deo lika je transfer blama neviđenih proporcija. Kad god Lizi Kaplan progovori njen lik deluje kao karikatura i glumatanje psihopate po uzori na Eni Vilkis.

Dinamika između majke i ćerke je još jedna vrlo neubedljiva i klizava tačka priče. S obzirom na to da je Eni težak psihički bolesnik, njena ćerka Džoj je neočekivano obična tinejdžerka. Previše opuštena i kul za dete koje odraslo pored mentalno obolele osobe. Što je jako čudno s obzirom da je život isključivo provela sa majkom. Govor tela Esli Fišer i lik koji je napravljen adekvatnije bi legao nekoj komediji o buntovnoj tinejdžerki koja nema prijatelje nego u psihološkom hororu “Castle Rock”.

Skandalozni dijalozi između majke i ćerke narušavaju priču i horor element koji bi trebalo da diže tenziju.

Paralelni narativ o Tati i njegovoj porodici je priča koja je nasilno umetnuta u “Castle Rock” samo bi serija dobila etiketu “elevated horror” ili na srpskom, nadžanr, kompleksna psihološka drama. U prve tri epizode nema neki veći značaj, već je instrument da bi radnja tekla i razvijala se u željenom smeru kreatora.

Najbizarnije od svega je što postoje momenti koji sjajno referenciraju Kingove romane. Efektni su, jezivi, napeti, ali onda priča sklizne u nešto što je mnogo puta viđeno i nije urađeno drugačije, niti bolje.

Druga sezona “Castle Rock” možda u kasnijim fazama bude bolja, jer je prva u kasnijim bila mnogo gora, ali treba biti strpljiv i zažmuriti na lošu glumu i propuste koji vrve na sve strane. Šteta, jer je ideja odlična, ali ah avaj toliko je bilo dobrih ideja koje su otišle dođavola.

P.S.

Nećete dobiti nikakvo objašnjenje o prvoj sezoni, niti će druga se oslanjati na nju.

PRESUDA
Castle Rock je i dalje ozloglašeno mesto, ali iz svih mogućih pogrešnih razloga
51 %