Castle Rock je prepešačio dug i kamenit put koji mu je nekoliko puta uvrnuo zglob što je rezultiralo šepanjem, padanjem i na samom kraju serije belom zastavicom u znak predaje. Jasno vam je da pričam o poslednjoj epizodi i velikom finalu tako da SPOJLERI su pred vama i čitate na sopstvenu odgovornost. 

Pretposlednja epizoda prve sezone razrešila je misteriju kako je “dečak” (Bil Skarsgard) dospeo u fiktivni gradić Castle Rock. Šuma u obližnjem gradu je svojevrsni portal između, u ovom konkretnom slučaju, dve dimenzije. Vremenski i prostorni procep je nastao kao rezultat magijskih rituala i paganskih običaja prvih doseljenika Castle Rock-a u 15. veku.

Bil Skarsgard u jednoj dimenziji je sin sveštnika Metjua i Rut Diver – Henri Diver. U njegovoj verziji priče majka je napustila supruga zbog ljubavi prema Alanu koje je život spajao i razdvajao, ali Rut je odlučila da zauvek zaboravi na Metjua i njegove sulude ideje o bogovima u šumi. Henri se vraća u rodni grad nakon samoubistva oca i otkriva afroameričkog dečaka zaroboljenog u podrumu. Dečak opčinjen zvukovima koji dolaze iz šume beži u nepoznato i sa sobom odvodi Henrija u drugu dimenziju, tačnije 1991. godinu. Od ovog trenutka, pa do samog kraja serije prvi Henri Diver (Bil Skarsgard) nije ostario ni dana.

U alternativnoj dimenziji Rut i Metju su se prerano oprostili od sina jedinca koji je preminuo kao beba i usvojili afroameričkog dečaka kojeg su nazvali Henri Diver. U ovoj verziji priče Rut nikad nije napustila supruga, a Metju je ubijen na spavanju od strane hipersenzitivne komšinice Moli koja je čula glasove koji su joj naredili da se otarasi sveštenika.

Nakon skandala sa direktorom zatvora Šašenka Dejla Lejsija koji je izvršio samoubistvo i za sobom ostavio zaključanog mladića u skloništu, Henri Diver (Andre Holand) se vraća u rodni grad kako bi zastupao zarobljenika koji samo izgovara njegovo ime.

Foto: HULU

Osnovna premisa priče je iščupana iz romana Stivena Kinga “Mračna kula”. Multidimenzionalni prostor se oblikuje zavisno od događaja i postupaka koji čine pojedinci. Međutim, serija u finalu ostavlja previše neodgovorenih pitanja i akcentuje da se narativ sve vreme bavio uzrocima i posledicama ljudi. Naime, ličnim ubeđenjima pojedinaca da rade ispravnu stvar, kao na primer Lejsi koji je ubeđen da je dečak đavo ili Metju je ubeđen da čuje glasove bogova, a zapravo su u pitanju glasovi koji spajaju dva sveta, i subjektivnim verzijama istine, kao na pirmer “dečak” ubeđuje Moli da ono što on govori je istina i da je stigao iz druge dimenzije.

Epizoda sa Rut Diver koja navodno pati od Alchajmera otvorila je vrata narativu koji se pomera kroz vreme i prostor, pa je tako Henrijeva majka svesna da se neke stvari ponovo događaju, da neke tek treba da se dogode i da su se već neke dogodile jer je ona uspela da zakorači u svaku od dimenzija. Kako? Ni kreatori ne znaju.

Kraj serije je vratio radnju na početak i ovog puta usvojeni Henri je zaključao pravog Henrija jer kako je i Lejsi objasnio – “dečak” ne sme da ugleda svetlost dana jer ako bi izašao iz kaveza stvari u gradu bi počinjale da se otimaju kontroli.

Narativ sugeriše da je Bil Skarsgard zaista demon Castle Rock-a koji je tu kako bi manipulisao nesrećnim dušama i činio stvari koje bi im otežavale život jer ne postoji drugo objašnjenje za njegov Dorijan Grej momenat i neobičnu prećutnu moć da izazove sukobe i krvoproliće među ljudima. Nešto poput Čoveka u crnom koji se pojavljuje u “Mračnoj kuli” – neutralna pojava koja je tu da zakuva čorbu.

Nažalost, serija ne otkriva ništa preterano na kraju, takoreći vratila nas je na prvu epizodu. Ovo nije jedini problem. Prevelika ambicija kreatora i želja za slojevitom i kompleksnom pričom potonula je na polovini sezone, posle veoma ubedljivog i samopouzdanog starta. Pojedini likovi, Moli i Džeki Torens, ne služe toku radnje i više su instrumenti kako bi se oduzeli minuti i skrenula pažnja sa narativnih rupa.

Džeki Torens je klasični easter egg iz Kingovog univerzuma, odnosno, rođaka likova iz romana “Isijavanje”. Moli kao ključni lik zbog svojih neobičnih veština se pretvorila u statistu koja je samo veznik između univerzuma. Nepotrebna epizoda sa psihologom i njegovom suprugom koji dolaze u Castle Rock samo da bi počinili gnusno ubistvo i dalje iskače iz čitave priče.

“Castle Rock” je na kraju ispala interesantna brlja. Toliko toga je dobro zamišljeno, ali osrednje i povremeno nevešto realizovano. Narativ nije fokusiran, likovi se karakterno nisu mrdnuli od prve epizode i centralna misterija je misterija i za kreatore – siguran sam da ni oni ne znaju kako funkcioniše multiuniverzum sveta koji su napravili.