Prošlo je neverovatnih 13 godina otkako sam se prvi put upoznao sa radom Giljerma del Toroa. Negde na prelomu 2006. i 2007. godine sam udahnuo skoro svaki film na kojem je meksički reditelj ostavio otisak prsta. Ali, šašavi bucko koji je opsednut bajkama, folklorom, legendama i neobičnim stvorenjima me je emotivno unakazio u decembru 2006. godine kada su suze išle tempom slova na odjavnoj špici. Prošlo je 13 godina i prethodne večeri sam ga pogledao drugi put. Ista reakcija, ista emocija. Mislim da mi je ovaj put bilo još teže jer sam bio u dilemi – Da li je svet devojčice Ofelije njena mentalna ograda od surovog sveta koji je okružuje ili religijska metafora za sledeći život jer joj ovaj na zemlji nije bio suđen.
Nije spojler ako kažem da Ofelija na kraju umre jer se Panov lavirint otvara scenom beživotne devojčice koja leži na obodu kamenog stepeništa. Neizbežan ishod koji je Giljermo odmah stavio gledaocu do znanja nije centralna tačka u priči, već događaji koji su doveli do njega.
Pred sam kraj Drugog svetskog rata i pet godina na Španskog građanskog rata 1944. godine Ofelija i njena majka Karmen su na putu ka svom novom domu. Kapetan Vidal surovi fašista i sadista je novi neželjeni otac devojčici, i drugi suprug ženi čija trudnoća visi o koncu života. Vojno postrojenje smešteno duboko u šumi je topli dom za majku i ćerku koje čekaju kraj rata i da se Vidal reši pobunjenika u planinama.
Monstruozno ljudsko stvorenje koje uživa u mučenju političkih neistomišljenika ne mari preterano za svoju novu porodicu, jedino što želi da mu Karmen rodi sina. Ako je cena njena smrt, on će je platiti, samo da na ovaj svet dođe dečak.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Horor klasik zbog koje nas 17 godina podilazi jeza
I dok se u šumama Španije događaju užasi koji su mučni za gledanje, Ofelija koja čvrsto drži svoje knjige prepunih bajki uz sebe u blizini vojne baze pronalazi lavirint koji čuva faun. Mitološko stvorenje je uverava da je ona izgubljena princeza – mala pobegulja koja je napustila Podzemni svet, svog oca i besmrtan život zarad životarenja sa smrtnicima. Ofelija mora da uveri fauna da je ona njegova gospodarica, tako što će rešiti tri zadatka pre nego što nebo obasja pun mesec.
Dok nedužni ljudi ginu i meci prolaze kroz lobanje pobunjenika, devojčica mora da od džinovske žabe uzme ključ, od Bledog čoveka bez očiju nož za žrtvovanje i prolije krv nevinog u lavirintu da bi otputovala na bolje mesto.
Dve paralelne i naizgled potpuno nepovezane radnje teku istim koritom da bi se na kraju susrele. Maestralna priča o odrastanju funkcioniše na obe strane spektra. Surova realnost i još surovija fantazija ili metafora Ofelijnog uma prepuna je referenci na umetnička dela 19. i 20. veka, nacistički pokolj i popularne bajke.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Jedan od najboljih filmova 21. veka kakav više niko ne sme da napravi
Svet Panovog lavirinta vrvi od neposlušnih pojedinaca u svetu u kojem jedino oni koji pognu glavu ostanu sa njom na ramenima. Buntovna Ofelija, sluškinja Mercedes, doktor Fereiro i faun koji negira postojanje sveta smrtnika jer se jedino vrednuje onaj u kome on obitava, vodi priču u najtužnijem mogućem smeru.
Priča o obećanom životu, boljem sutra, raju i životnom paklu dobija svoj iznenađujuće traumatičan finiš. Iako je esencija Panovog lavirinta jeziva, morbidna i odbojna ona je samo refleksija sveta u kojem živimo, u kojem smo živeli i koji ćemo radije menjati za onaj koji je obećan Ofeliji.
Faun koji ne deluje kao stvorenje od poverenja, čak naprotiv, deluje kao neko od koga treba pobeći glavom bez obzira je samo još jedna referenca na izazove života koje nas vode u boljem ili gorem smeru.
Panov lavirint je možda star 13 godina, ali i dalje je vrlo relevantan i dalje ostaje u domenu mentalne zagonetke i metafore kako se borimo sa okolinom i čemu se nadamo na kraju. Možda ono što vidi Ofelija ne vide drugi, ali to ne znači da nije stvarno.