O šamaru iz lakta mi prvi nemamo pravo da pričamo. Zato što na našoj nacionalnoj frekvenciji u rijaliti programu ljudi se makljaju od sumraka do svitanja i zato što podržavamo kulturu verbalnog i fizičkog nasilja. Medijsko nasilje, političko, društveno, u gradskom prevozu, gde god da se okrenemo. Ukratko, očistite svoje dvorište pre nego što bacite pogled na tuđe.
Rekoše neke holivudske face, pa i “običan svet” da je Vil Smit odbranio čast svoje supruge desnicom koja je istresla iz gaća Krisa Roka. Pa, izgleda da smo u 21. veku, ali 17. nikako da napustimo. Da li je šala umesna? Nije i to je individualno pitanje jer zavisi gde je za koga granica. Da li je u redu ustati usred programa, udariti nekoga, vratiti se na mesto i psovati. Možda kod Mitrovića u programu, ali ne i na dodeli Oskara. To je sa jedne strane, sa druge ne smemo zaboraviti da su Smitovi takođe rijaliti porodica koliko i Kardašijan, s tim što su ovi prvi kao umetnička svita sa Oskarom na polici, a ovi drugi su Instagram svita. Nije šija nego vrat.
I tako smo došli do istorijskog momenta na ovogodišnjem Oskaru jer kad u Google ukucate “Oskar 2022” izlazi 765 članaka o makljaži, ekskluzivnih priča šta je prethodilo udarcu, ali od liste pobednika ni traga ni glasa. Pa, Oskar je hteo veću gledanost, tražili ste dobili ste.
Na stranu što su dve najveće i najbolje umetničke duše ovogodišnjeg Oskara – Benedikt Kamberbeč (The Power of the Dog) i Džesi Bakli (The Lost Daugher) otišli kući kao najveći gubitnici, što je za mene bio veći šok nego prostačko mlaćenje rukama i jezikom, ovaj Oskar jeste bio istorijski i ne nema veze sa ovim rijaliti učesnicima.
“CODA” je prvi film koji nije prikazivan u bioskopima, već je ekskluzivni striming servis naslov koji je otišao kući sa nagradom “najbolji film”. Iako je Netflix priželjkivao ovu statuu na kraju je dobio tihi konkurent AppleTV+. Neko bi rekao – striming će zatvoriti bioskope, ali ova pretenciozna izjava još uvek je daleko od stvarnosti. Mada, ovo je samo prvi znak da se stvari pod filmskim nebom menjaju. Jer posle pobede “Parasite” i nominacije “Drive My Car” u kategoriji “najbolji film” postaje sve jasnije da rigidna pravila odlaze u prošlost.
Filmska industrija se menja i sad je već očigledno da će bioskopi na kraju balade najviše biti rezervisani za blokbastere i Marvelovce jer “CODA” kao takav nikad ne bi mogao da se takmiči po zaradi sa ovom vrstom komercijalne aždaje. Ali, zato dobija platformu za ogromnu publiku koja će sigurno posle ove pobede da ga ima u vidu.
Iako je delovalo da će najpre “The Power of the Dog” ili čak “Belfast” da odu kući kao pobednici, ispostavlja se da je Akademija tražila alternativu za adaptaciju Džejn Kampion. Bez obzira što je “The Power of the Dog” naišao na odlične kritike, nije tako dobro prihvaćen od strane onih koji se na bave analizom i kritikom. Najpre je opisan kao hladan i katatoničan film, i umetnički polarizovan kao i “Roma” Alfonsa Kuarona.
Opet “CODA” štiklira stvari koji zadovoljavaju i jednu i drugu stranu, a to je emocija. Pored empatije pobeda na Producers Guild Award 19. marta koja se održala u toku finalne runde glasanja Akademije pogurala je vodu na pobedničku vodenicu. I tako je “CODA” istorijski momenat za Oskara i za striming servis AppleTV+.
Ovogodišnji Oskar je u jednu ruku, gledajući filmove i nominovane, bio mlaka voda sa previše osrednjih i neupečatljivih naslova koji nisu uspeli da se profilišu među publikom kao što je to bio slučaj sa Parasite ili potcenjenim filmom “The Wife” sa Glen Klouz, ali ostaje upisan kao istorijski. Istorijski šamar iz lakta.