Film “Belfast” recenzija: Ja sam retka neimpresionirana sorta

Svet u očima odraslih izgleda nepotrebno komplikovano. Brinu se zbog okruženja, da li će ih ljudi prihvatiti, da li su sigurni, da li prave dobre izbore, kako li će preživeti, da li su njihova uverenja ispravnija ili superiornija od ostalih i uvek traže način da ono što su ih naučili štite po cenu kako bi se “od onih drugih” separatisali bodljikavom ogradom. Jedna takva je podignuta u Belfastu usled kultoroloških i političkih previranja koji su doveli do krvoločnih i nasilnih sukoba između protestanata i katolika. Do juče komšije, a od avgusta 1969. godine u malom naselju u Belfastu zaraćene strane koje razdvajaju barikade i suprostavljena uverenja o važnosti koliko ćeš učiniti za života da bi zaslužio bolje mesto kada te više ne bude bilo, pa do obećanog mira kada duša napusti telo, postali su krvni neprijatelji, iako su zajedno odrastali i, kako bi se reklo, delili isti hleb.  

I dok neredi s vremena na vreme dovode do potpunog haosa na ulicama, maleni Badi, kao i svako dete okruženje vidi drugačije. Nije mu najjasnije šta se događa, a i ne umara svoj um pitanjem koje je ime adekvatnije za protestanta, a koje za katolika. Najvažnije mu je da dobije što bolje rezultate u školi ne bi li se konačno približio klupi devojčice koja mu se dopada. Važni su mu baka i deka, važno mu je da vidi oca koji često putuje “preko bare”, važnije mu je da usled najvećeg sukoba na ulicama izvuče živu glavu i ukrade prašak za pranje veša jer je “biološki prašak”. Njemu je to bilo važno, a njegovoj majici da vrati ukradeno u razrušenu radnju i da ga izgrdi na pravdi boga.

Sentimentalni i nostalgični osvrt Keneta Brane na odrastanje u Belfastu u crno-beloj kompoziciji kadra sa retkim, ali impresivnim uplivom boja kada njegov filmski alter-ego sedi u bioskopu ili pozorištu, je božanstveni podsetnik da detinjstvo i u najmračnijim vremenima može biti monohromno sećanje, ali sećanje koje mami osmeh. 

Dostojanstveni osvrt na porodicu i posvećenu majku koja je dala sve od sebe zbog odsustva supruga da od svojih dečaka napravi poštene ljude oslobođene mržnje i zaziranja “Belfast” u dva aspekta čini toplim emotivnim ćebetom. Sa jedne strane beskrajno šarmantan i komično naivan Badijev pogled na ljude i situacije oko sebe, koji će svaki put izazvati osmeh, a sa druge strane porodično-tragičan koncept koji neminovno vodi ka rasturanju homogene i duboko povezane porodične svite. 

Iako je po sredi intimna umetnička reprezentacija detinjstva i odrastanja u Belfastu, Keneta Brane, neizbežno je primetna nesrećna dramska romantizacija koja je sklona da emotivno konstruisane scene učini sterilnim. Problem ne počiva toliko na realizaciji ideje filma, već na perspektivi. Naročito ako se uzme u ozbir da deca odrasla na našim prostorima koja su prolazila više puta kroz nemire i političko-ratno-ekonomske raskole u vremenskom procepu od jedne decenije ostala su manje ili više obeležena vremenom koje ih okružuje. U Belfastu drugi ugao i uticaj okoline i okolnosti na decu više je sporedna nebitna uloga, nego što je važan deo, zbog čega je na kraju krajeva film i napravljen. Nedostatak uticaja spoljnih stresora “Belfast” na kraju balade više čine fantazijom detinjstva koje je izolovano od stvarnosti. 

Možda je emotivni vrhunac iz Kenetovog ugla Badijevo odbijanje da sa roditeljima i bratom napusti svoju zemlju jer zašto bi to uradili kada su mu tu prijatelji, baka, deka i simpatija, međutim, onaj koji je najvažniji, ostavljen je u poslednjem kadru filma i rečenici koju izgovara Džudi Denč. 

“Blefast” je po rečima kritičara Marka Kermoda sigurni pobednik u kategoriji “najbolji film” na ovogodišnjoj dodeli Oskara jer štiklira svaki kvadrat koji Akademija voli. Intimne priče, istorijski kontekst, dete u ulozi naratora priče i ono najbitnije – romantizacija. 

Film Keneta Brane iako ima briljantnih i impresivnih scena i dijaloga, daleko je od emotivne pesnice kakvom ga generalno kritika predstavlja. Neki će reći da se samo mrgudu ne može dopasti, ali ako je vreme test, pustićemo ga da pokaže da li će bez obzira na nagrade i priznanja, “Belfast” ispariti kao daleko sećanje ili ostati duboko urezan.