“Nightmare Alley” recenzija: Vredan svake sekunde koju sam potrošio

Kažu da je bolje imati bilo kakve korene, nego ih nemati uopšte. Sten Karlaj ih ima, ali toliko trule i memljive da je morao da ih zakopa duboko i za sobom ostavi požar da ga ne bi pratili i odali. Trčećim korakom napustio je pepeo i garež, i jedne olujne večeri se kao crkveni miš uvukao u cirkuske odaje ubeđen da niko neće primetiti da je netremice gledao oličenje najgoreg stadijuma čovečanstva – izmučeno stvorenje koje služi za laku i perverznu zabavu. Jedno što sme je da povremeno izađe iz svog kaveza i zabavi gladnu raju otkidanjem vrata živini.

Ako pitate upravinka karnevala Klema, reći će vam da su “gikovi” ili adekvatnije rečeno “nakaze” najveća atrakcija njegove predstave. Dolaze mu same, gladne opijata i alkohola, mentalno uništeni od rata i besparice. Punudi im malo, a za uzvrat dobije mnogo, na kraju balade oduzimajući im sve, ostavljajući ih da trunu u kavezu dok ne pronađe nekog drugog.

Sten kao rođeni prevarant dužan da plati spektakl koji gledao, pokušao je da pobegne, ali Klem ne bi bio Klem da ga nije zadržao u svojoj industriji ponižene zabave, nudeći platu za fizički rad uz nadoknadu za veličanstvi šou kojem je Sten prisustvovao.

Sten ima mnogo odela, ali jedno mu se u ovom svetu mnogo dopalo. Takozvana, manipulativna psihologija, veština koja naizgled deluje kao vidovnjaštvo i proricanje sudbine, a zapravo je iskalkulisana prevara. Pronicljiva i slatkorečiva priroda antiheroja željnog moći da manipuliše i kontroliše od karnevala ga vodi do velikog grada sa savladanom veštinom u kojem pored novca i ugleda dobija i novu klijantelu. Sten i dalje menja odela i dodaje nova u svoj orman, ali najnovije – psihologija manipulacije je ta koja će ga naterati da se potpuno ogoli.

“Nightmare Alley” Giljerma Del Toroa, zasnovan na istoimenom romanu iz 1946. godine Vilijama Lindzeja Grešama (ne na filmu iz 1947. godine jer je reditelj rekao da ga nikad nije ni pogledao) podeljen u tri velika čina, u trajanju skoro dva i po sata, je u duhu reči Martina Skorsezea – filmsko iskustvo, a na Marvelov zabavni park lagane zabave.

Hiperstilizovani vintidž psihološki triler sa elementima noar trilera je bez premca jedan od vizuelno najlepših filmova savremene kinematografije. Omaž zlatnoj eri Holivuda šezdesetih godina sa božanstvenom scenografijom, kostimima i osvetljenjem “Nightmare Alley” čini sigurnim kandidatom za Oskara u kategorijama za kostim, režiju i scenografiju.

Najjače oružje Del Torovog ostvarenja je atmosfera. Genijalni reditelj tokom dugogodišnjeg rada usavršio je tehniku kako da naizgled “jednostavnoj priči” da kontekst, smisao i simboliku. Kao što je gledaoce smestio u sirotište u “The Devil’s Backbone” ili u mračno fantastični svet dvojčice u “Panovom lavirintu” za vreme Španskog građanskog rata, tako je u ulici noćnih mora akcentovao psihologiju glavnog antiheroja. Na početku mistična i nejasna, ali kako vreme odmiče sve bliža onome što će ga potpuno ogoliti.

Iako prvi čin “Nightmare Alley” koji se odigrava ispod šatora karnevala deluje kao predugačak i nepotreban uvod bez jasne ideje kuda priča uopšte vodi, kada se konačno odigra briljantno finale i poslednja rečenica, ceo film mi je preleteo pred očima, čineći svaki detalj i svaki razgovor vredan svake potrošene sekunde.

Giljermov film koji vrvi od glumačkog talenta, ima dve nasjajnije zvezde. Neverovatna Kejt Blančet koja besprekorno pliva u komedijama, dramama i u karakternoj glumi, i iznenađujuće po prvi put ne samo šarmantan, već i nešto mnogo više, Bredli Kuper. Iako sporedne uloge Runi Mare, Toni Kolet i Vilijama Defoa deluju kao ukrašeni okoliš, zapravo su važan deo narativa koji je isključivo fokusiran na Bredlija Kupera kao Stena.

S obzirom na to da su poslednja ostvarenja Del Toroa nailazila na generalno polarizovane reakcije, tako će i ovo. Samo što odelo koje nosi “Nightmare Alley” nije namenjeno za one koji gledaju priču samo na površini, već na ono što se krije ispod košulje, a krije se najmračnije filmsko blago, odličan film.