Zašto sam sinoć na Netflix-u gledao dokumentarac “Miss Americana” o Tejlor Svift, umesto “Uncut Gems” koji je konačno dostupan legalno i ima nerealno visoke ocene kritike? Ne znam. Nemoj da me pitaš. Imam i ja svojih problema, nema ih samo Tejlor Svift.
Živimo u kulturi neuhranjenog ega. Nesrećnik je toliko gladan kao da ima pantljičaru. Brzina kojom ga tove društvene mreže nije dovoljna jer on je uvek spreman za još jedan zalogaj. Koliko brzopleto ždere, toliko brzo ostaje prazan i siguran da niko neće da mu pruži koru leba. Izgladneo, uveren da niko neće ruku da mu pruži od muke sebi počinje da zadaje udarce.
Šamar po šamar, pesnica po pesnica, šut po šut, ostaje da leži na patosu, ali kao i svaki urušeni ego gamiže, nesposoban da preskoči bilo koju mentalnu prepreku i ostaje zarobljen u spostvenoj verziji vakla – večitog gladovanja.
Tako jadan i iscprljen sklon je raznim oblicima društvene anksioznosti i depresiji. Što objašnjava zašto su mladi ljudi, ali i oni stariji, uhvaćeni u mrežu društvenih mreža i imaju probleme koji vode ka autodestrukciji i usamljenosti.
Instagram kao ekvivalent za kulturu srećnih jer su svi na njemu prelepi, prezgodni, prezadovoljni i imaju noge duže od života, svesno krije osnovnu ljudsku potrebu za prihvatanjem. Umesto prihvatanja iza nasmejanih slika, ne uvek, ali u većini slučajeva se krije, stanje koje je zrelo za psihoterapiju. Urušeno samopouzdanje, ego u dnu bunara i nedostatak samopoštovanja, sa filom vešte manipulacije slike o sebi. Jer je najlakše sebe ubediti da si bolji nego što jesi.
Tejlor Svift? Pop keva moderne muzičke scene je otac, sin i sveti duh problematike.
Dokumentarac “Miss Americana” o životu i delu pop pevačice podseća na razvučeni video-klip sa Instagrama o devojci koja radi od jutra do mraka, izopštena iz stvarnosti i potpuno zbunjena jer – kako je moguće da me svi ne vole, kad sam tako dobra?
Životna mantra devojke iz Pensilvanije je da se smeškaš, budeš dobar, radiš, kažeš hvala, ne praviš probleme i sve će biti kako treba, svi će te voleti. Pa, život je kučka. Robotičko generički lik koji je napravila tokom godina u jurnjavi za karijerom ne prihvata – ne, kao odgovor.
Na svako “ne”, reakacija je autodestruktivna. Kad pomisli da se ugojila, izgladnjuje je, kad je ljudi ne prihvataju radi na obrtanju sistema verovanja njene ličnosti, kad ne dobije nominaciju za Gremi pada u težak očaj. Kako je moguće da ja – najbolja i najvrednija nisam uvek prva.
Vrlo problematičan dokumentarni film jako podseća na ljude koje poznajemo privatno i koje viđamo na društvenim mrežama. Ogorčena realnost prepuna obaveza kako misli ne bi preuzele primat i naterale pojedinca na radu na sebi najčešće je predstavljena glorifikovano na digitalnim platformama. U vidu uspeha, požrtvovanosti i želje da ljudi to aminuju. Kad amin izostane, onda su drugi ljubomorni, nezadovoljno svojim životom, pa na meni leče frustracije.
Identičan model samoodbrane je pristuan u životu Tejlor Svift. Iako dokumentarac želi da pokaže rast i razvoj ličnosti, centralna ideja je lična glorifikacija jer posle javnog obračuna sa Kanje Vestom, gomilom bivših momaka i javnog linčovanja od strane medija i javnosti da joj karijera počiva na ulozi večite žrtve, pop pevačica pravi detaljno osmišljen teren za povratak kako bi je ljudi ponovo prihvatili. Kad smo kod neuhranjenog ega.
“Miss Americana” je svojevrsna ironija, pa čak i parodija jer Tejlor Svift svaki album proda u 10 ili 15 miliona primeraka i puni arene širom sveta, ali je u suzama jer joj nije jasno zašto je svi ljudi ne vole, a ona se toliko trudi da je svi obožavaju, i to je ozbiljan problem u njenom životu.
Da stvar pojednostavim, to su oni ljudi koji teško podnose što im stravu sliku ljudi nisu lajkovali na Instagramu.
Kako da kažem, ali neki ljudi imaju zaista probleme.