Film “Judy”: “Obećajte mi da me nećete zaboraviti”

“Ja sam Džudi na sat vremena, posle toga sam deo porodice. Želim iste stvari kao i svi ostali, samo što ih ja teže dobijam”, “Hvala vam. Obećajte mi da me nećete zaboraviti”. Niko sa sigurnošću ne može da potvrdi da li Džudi Garland zna da je publika nije zaboravila, iako ju je ona prerano napustila. Morala je da ode jer njoj ovaj svet više ništa nije imao da ponudi za uzvrat i pored toga šta je životu nesebično davala. Devojčica sa metalnim plućima poslednji dah pustila je 22. juna 1969. u 47. godini. 

Analizirajući život Džudi Garland i posmatrajući ga iz zavidnog ugla na polju talenta i uspeha, a potom iz empatičnog na relaciji usamljenosti i najveće životne nesreće, odnosno da vam neko zabrani da budete srećni i natera vas da prerano odrastete po tuđim pravilima, a zapravo nikad ne odrastete, ne ostavlja mnogo mesta za razmišljanje – samo pomisao da je nekad bolje biti živi prosek.

Upravo tako počinje “Judy”, svojevrsno ljubavno pismo reditelja Ruperta Golda glumici i pevačici. Džudi Garland sa 16 godina u rukavu stoji uplašeno ispred producenta filma “Čarobnjak iz Oza”. Autoritarna figura na pasivno-agresivan način opisuje prosečnu Amerikanku iz Teksasa sa gađenjem, kao radioaktivni otpad koji treba odstraniti, dok nju, devojčicu sa metalnim plućima, od proseka deli talenat. Može da ga odbaci i da se stopi sa mediokritetom ili da bude zvezda koja je rođena da bude. I bila je zvezda, i bila je sve što je svaki prosek poželeo da bude, ali ona je želela sve što je imao prosečan građanin sveta.

Foto: LD / Roadside

Poslednje poglavlje života na koje je fokusiran film “Judy” sa tragičnom završnicom prati mnogo veća životna priča koja nije dobila najadekvatnije mesto u minutaži.

Džudi je agresivno i nasilno ugurana u svet šou-biznisa od strane svojih roditelja još kao četvorogodišnja devojčica, da bi potom postala žrtva holivudskih producenata i mašinerije koja je isisavala energiju i život iz nje. Na kraju balade bačena je vukovima kad više nikom nije bila od koristi.

Izgladnjivali su je jer je po njihovom mišljenju bila debela. Davali su joj lekove za smirenje i dizanje raspoloženja da bi bila razigranija pred kamerama. Kad bi je umor i glad oborili ne bi mogla da spava, pa bi dobila dozu za miran san, ali samo ako zasluži, ako uradi sve onako kako joj kažu. I šta je ostalo od nje? Ono što je Rupert Gold na uspešan i manje uspešan način prikazao.

Džudi Garland godinu dana pre smrti se borila za starateljstvo nad dvoje dece i egzistenciju. Neko bi pomislio da tako uspešna filmska živa legenda pliva u milionima. Istina je bila da je živela od danas do sutra jer je kompanija koja ju je zastupala, pre nego što ju je šutnula, uzela sav novac.

Foto: LD / Roadside

“Judy” prati nekoliko mučnih meseci u Londonu i poslednje slavne i neslavne nastupe pred britanskom publikom. Garland je već bila teška zavisnica od tableta i alkohola, očajnički je želela da je neko voli i pored životne vedrine i smisla za humor bila je neutešno nesrećna.

Osetljivom i nezahvalnom poglavlju života glumice je pristupljeno sa brižljivom delikatnošću i dostojanstvenošću. Film kao vizuelna i audio forma pripovedanja očajnički traga i žudi za emocijom, ali najčešće se oseća ogromna emotivna distanca između onoga što se gleda i što bi trebalo da se oseti.

Problem u solidnom prikazu biografije Džudi Garland leži u dve stvati – Rene Zelveger i scenariju. Detaljna analiza Oskarovke dala je rezultat u filmu. Držanje, pokret, mimika i duh preminule glumice su tu, ali je dominatan osećaj da posmatramo Rene koja glumi Džudi. Nigde ni traga ni glasa od lika Džudi Garland.

Foto: LD / Roadside

Za inicijalni problem se verzuje problem scenarijskog manervisanja pričom. Brzopleto šetanje u prošlost, dok se film bavi poslednjim danima Džudi Garland, remete dinamiku i tempo radnje. Svaki put kad se narativ pomeri unazad emotivna distanca počinje da raste, a sa njom i empatija prema glavnoj akterki. Priča teži da da veliki značaj događajima iz 1968. godine u Londonu i kako se ponavlja obrazac iz mladosti jer je Džudi i dalje neko koga svi iskorišćavaju, ali jako retko, skoro nikad, ne kopa po emotivnim stanjima glumice. Jedini momenat koji potpuno poentira i ubada tačno tamo gde treba je poslednja scena u filmu. Momenat koji je toliko bolan da su suze letele narednih tri minuta posle odjavne špice. Iako je delom fikcija, fantastično je prikazala ono što je film hteo da bude tokom čitavog trajanja.

“Judy” je daleko od loše ili neadekvatne interpretacije života Džudi Garland, samo ne pogađa uvek, zapravo retko pogađa, emotivnu žicu zbog koje je napravljen, a napravljen je sa velikom ljubavlju.

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije

Serija “The Umbrella Academy” 2. sezona: Kad osrednja serija, postane skoro pa odlična

Ljubitelji književnih klasika i Lava Tolstoja (od milošte na Sajmu knjiga pre nekoliko godina kršten kao Tolstojevski) posle ove male promene mi spremaju lomaču...

Najbolji filmovi 2020. godine po oceni kritičara – za sada

Postalo je suvišno trošiti reči kojom su silinom 2020. godina i pandemija opaučili po glavi svetsku privredu i ekonomiju. Filmska industrija, kao i svaka...

Serija “Lovecraft Country” (Lavkraftova zemlja): Odgledao sam 5 epizoda i imam jako dobre vesti

Napomena: Za potrebe recenzije HBO Enterprises obezbedio je skrining pet epizoda (od deset). Serija zvanično startuje na domaćem HBO-u 17. avgusta.  Hauard Filips Lavkraft pre...

Film “The Rental”: Najgora stvar na odmoru nije dijareja

Planirali ste odmor usred ove glupave pandemije? Iznajmljujete kuću okruženu šumom ili u blizini jezera? Najveći strah reditelja Dejva Franka može biti i vaš....

Film “Tigers Are Not Afraid”: Kao i “Panov lavirint”, teško ga je zaboraviti

Evo sad da me neko pita - zašto nisi gledao "Tigers are not afraid", ja bih mu rekao: "Izvini čiko, samo nemoj u glavu...