“House of Gucci”: Želim spinof film “Haos u Guči”

“House of Gucci” Ridlija Skota pre nekoliko meseci, kada je trejler ugledao svetlost dana, naizgled obećavao je kemp-treš zabavu sa vrlo problematičnim italijanskim akcentom, Lejdi Gagom koja jedino može da trepće usnama od silnog botoksa, energiju Al Paćina i Džareda Letoa koji, kako se na kraju ispostavlja, izgleda mnogo bolje u filmu nego što glumi. Obećanje ludom radovanje. Umesto lake zabave i povremenog smeha zbog opaski i potencijalno komičnih scena u filmu, “House of Gucci” je nesnađeno filmsko dete koje nije sigurno u svoj identitet. Da li je drama, da li je triler, da li je komedija ili je osvrt na novinske članke i senzacionalističke priče o porodici Guči. Pomalo je od svega i ništa od svega navedenog. Ponekad je uspešan u sveopštem stilskom nesuglasju, a ponekad je neratikulisan i scenarijski haotičan. Kao i gluma Džareda Letoa – mislim da vam je jasno koliko sam ga mrzeo u ovom filmu, ali doći ću i do toga.

Ključna reč je moć. Ne novac, moć. Osećaj kontrole je neumoljiv saputnik ega. A, šta bi drugo nahranilo dvojac nego moć. Ova reč i mnoge druge prošle su kroz glavu Patricije Ređani kada je jedne večeri na zabavi, na koju između ostalog nije bila ni pozvana, upoznala Mauricija Gučija. Nije se preterano štrecnula na ime, ali kada joj je povučeni i nesigurni Italijan rekao da se preziva Guči, što pored modne imperije i bogate porodice znači moć, u očima je sevnuo sav kosmički sjaj. Nešto poput vizije ili predskazanja. “Tebe ženo posle ovog upoznavanja čeka crveni tepih”.

Na taj tepih morala je valjano da sačeka jer Mauricijev otac, Rodolfo, na kilometar je mogao da namiriše “radar za bogatstvo”. Zaneseni naslednik milionske kompanije ubeđen da je ljubav došla u njegov usamljenički život, odrekao se očevog bogatstva, iselio se iz porodične kuće i tehnički se uvalio Ređanijevima, uz obećanje da će da radi i školuje se. Pored zakletve na vredan i pošten život, zatražio je ruku Patricije.

Pomalo bajkoviti uvod od zvezda do blata, daje vrlo zanimljiv paralelni narativni tok koji je mogao da bude to što jeste – sreća, ljubav i pasionirani italijanski seks, da se alavost i odbijanje da je život samo “zadovoljna vožnja na biciklu” nisu umešali. Vešta i rečita Patricija poziv Mauricijevog strica na rođendan koristi kao prvi potez u šahovskoj igri za bogatstvo i slavu porodice Guči.

Teško je poreći šarm Ridlijevog ostvarenja u prvih sat vremena jer, bez obzira na sve, Lejdi Gaga koja tehnički glumi karikaturu karikature Patricije Ređani dala je zaista sve od sebe da donese ovaj moralno posrnuli lik, ili kako sama voli da kaže: “Nisam preterano etična, ali sam pravedna”, pa kako god da vam se više sviđa.

Bez ikakve ironije, Gaga je najbolji deo filma jer je najkonstatnija u svojoj ulozi i ujedno najaznimljivji lik u priči. Pokazala se mnogo spremnijom i za dramu i za komediju nego u prethodnoj ulozi u “Star is Born”. Ako bi uloge mogle da se stavljaju na tas, uloga u “House of Gucci” je kao stvorena za nju. Međutim, kako je lepo napisao reditelj i kreator Tom Ford u eseju o filmu: “Akcenat Lejdi Gage emigrirao je iz Milana u Moskvu” i ona nije jedina koja je tanka na ovom polju.

Adam Drajver kao Mauricio, čas ima italijanski akcenat, čas čist engleski, pa ruski. Al Paćino koliko god preterivao, ne može a da ne izmami osmeh kada se prvi put pojavi u kadru sa opaskom: “Koničiva gospodine Guči”. Pored jako male uloge Salme Hajek kao najbliže Patricijine savetnice koja se bavi gledanjem u tarot karte, od prve do poslednje sekunde prisustvo Džareda Letoa je bilo bolno i neprijatno iskustvo. 

Džared Leto koji glumi Paola Gučija, sina Alda Gučija (Al Paćino), je očajnički urlik: “Akademijo, vidi me. Gledajte me jer ja glumim za Oskara. Ćelav sam i imam stomak”. Problem je što Džared već godinama glumi kao da ne postoji niko sa njim u kadru. Ne zanima ga da li deli scenu i da li treba da reaguje na prisustvo kolega, već vođen idejom da postoji samo on i njegovo nepodnošljivo teatralno amatersko glumatanje, maltretira i ljude koji ga snimaju i publiku koja je morala da gleda jedan od ubedljivo najgorih glumačkih angažmana u poslednjih 20 godina. Preterivanje sa akcentom i na momente podsmevanje italijanskoj energiji sa potpuno nejasnim piskavim glasom Džareda Letoa nominuju za glumca kojem treba zabraniti da se bavi ovim poslom. Minut ćutanja i pomolimo se za glumu Džareda Leta. Neka njegov do sada nemoćni i neuki talenat zauvek počiva u miru. U ime oca i sina i haosa u Guči.

Piskavi Leto nije jedini trn u oku Ridlijevog ostvarenja. Neprirodan tok radnje koji više podseća na spajanje raznoraznih novinskih članaka o porodici Guči nego na film posle sat vremena postaje ozbiljna koska. Zanimljive teme oko Mauricijeve prevare izvedene su uz dve tri opaske Patricije, da bi se potom film brzo prebacio na nešto potpuno drugo. Opet, “House of Gucci” troši bespotrebno vreme na narativnim tačkama koje i nisu preterano bitne, a one zanimljivije otaljava. Na kraju posle skoro dva i po sata, film Ridlija Skota deluje nedovršeno i žanrovski neodlučno. Nije uspeo da silno nasmeje, nije uspeo nešto preterano da zaintrigira, glumački je mešano meso, ali opet dva i po sata su prošla.

Kada je otkucalo finale bilo mi je teško da pomislim da bih nekom rekao: “Pogledaj ga, fin je”, ali kad bi se pojavio na tv-u verovatno bih, da nemam ništa pametnije, ostavio da mi pravi društvo u dosadi. Mada stalno sam razmišljao o spinofu “Haos u Guči”. Seka Sablić hoće da se uda za organizatora Sabora trubača u Guči da bi upala u takmičarski program… To bih pogledao.