Film “Spencer”: Fascinantno fantastičan

Tog decembra 1991. na kraljičinom imanju Sandringam u Norfolku, Dajani ništa nije bilo po volji jer su nadgledali svaki njen korak i presluškivali svaku njenu reč. Poput lešinara oko iskasapljenog beživotnog tela ustremili su se na njen život. Na stranu što je vila hladna kao medveđa pećina i što joj ne dozvoljavaju da razmakne zavese jer će je paparaci uloviti kako se presvlači, kraljevska čaršija je najviše bila zabrinuta za njeno mentalno zdravlje. Dajana koja je već bila u poodmakloj fazi bulimije sa povremenim mazohističkim fizičkim kažnjavanjem kako bi umanjila paranoične i anksiozne misli, sve je bliža bila strmoglavoj provaliji bez dna.

Sukobljena sama sa sobom jer je svesno pristala na zatvor u kojem odlučuju šta će obući kad ustane, a šta kad izađe iz prostorije ili kad se pojavi pred svetom, na vidno ranjenoj duši nosi gnev što je muž vara i autodesktrukvinu patološku vezu sa hranom.

“Spencer” otvara scena kraljevske kuhinje praćen gudačkim kvaretom iz pakla. Da kojim slučajem nema sinopsisa ili svesnosti ko je protagonistkinja filma, čovek bi pomislio da koračamo hodnicima trilera ili horora. Pastelno grozomorni uvod sa delikatesima je upoznavanje publike sa neprijateljem, tačnije, sa neprijateljevim alatom.

Bulimija nije samo poremećaj u ishrani ili hir pojedinca da bi bio mršav, a pre toga sve živo strpao u sebe, već je teška i ozbiljna mentalna bolest. Nezadovoljstvo pokojne princeze životom i okolnostima razvili su antoganistički odnos prema ishrani, ali i izgledu. Internalizovani sukob Dajane koja je svesna da ceo dvor zna za njen problem, prolazi kroz najgore paranoične i anksiozne epizode za božićnom večerom koju uporno pokušava da izbegne. Svest da je svi gledaju, dok se bori sa zalogajem koji treba da proguta je majstorstvo reditelja Pabla Lorejna i neočekivano briljantne glume Kristen Stjuart. Scena večere ne podseća ni najmanje na idiličan porodičan čin, već na ogoljeni intimni trenutak. U tom momentu Dajani bi bilo sigurno lakše da se skine pred svima gola, nego da uzme još jedan zalogaj kašikom.

“Spencer” kao mikro i marko psihološka studija lika i okolnosti koje su zadesile princezu Dajanu, u dramaturško-fiktivnoj priči o duhovima iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ili kako kaže sama Dajana: “Nema budućnosti” usmeren je na prelomnu životnu tačku junakinje koja će svoj naredni kratak životni vek provesti kako želi.

Centralna tema filma o povratku korenima, onome što jesmo i što predstavlja naš identitet, pre nego što su nas društvo ili okolnosti naterale da postanemo verzija sebe koju ne volimo, nenamerno pravi paralelu sa životima ljudi koji su iznenadno i nevoljeno postalo slavni, ali i sa “običnim” životima koji su zarobljeni u ideji “to tako mora i to se od tebe tako očekuje”. Možda je Lorjenov film o Dajani, ali je najpre film o zarobljenicima sveta iz kojeg žele da pobegnu.

Kristen Stjuart, kao i njen kolega vampir Robert Patison, nikada nije važila za karakternu ili ozbiljnu dramsku glumicu. Mrzim što ću ovo reči, ali teško da ju je bilo ko ozbiljno shvatao kao glumicu, uz otcranu opasku: “Bolje nađi neki drugi posao”. Njeno filmsko oteletvorenje Dajane prevazilazi koncept imitacije i repliciranje manirizama u načinu govora i gestikulaciji princeze. Kristen Stujart kao Kristen Stujart je potpuno nestala u “Spencer”. Od nje nema ni traga ni glasa, samo lik Dajane. Evidentna želja za verodostojnošću sa adekvatnom psihološkom podlogom povremeno, retko, ali povremeno rezultira pomalo grubim i karakaturalnim glumačkim trenucima, što ne briše činjenicu da je sigurno čeka nominacija za Oskara, a po svoj prilici i nagrada.

“Spencer” nije drama, nije filmska biografija, niti je zabava za subotnje ili nedeljno veče. Ovaj psihološki horor iako je najvećim delom fikcija zbog svoje ljudskosti je najbliži onome što je i sama Dajana rekla: “Volela bih da budem kraljica ljudskih srca, ali ne vidim sebe kao kraljicu ove zemlje“.