Šta se dogodi kad nastane vakum u totalitarnom sistemu? Možda najbolji odgovor ima škotski reditelj Armando Ijanući u filmu “The Death of the Stalin”.
Film koji ima moderan pristup pripovedanja u vidu satire i crne komedija sa osvrtom na nekadašnji Sovjetski Savez i događaje koji su obeležili Staljinovu smrt nikako se ne dopadaju vlastima u Rusiji. Po mišljenju ruskog ministra kulture film vređa čast ruskog naroda. Istina je da Ijanući na apsurdno komičan način prikazuje kako su se ponašali ljudi najbliži Staljinu pre i posle njegove smrti, ali reditelj je samo iskoristio istorijski trenutak kako bi akcentovao generalnu problematiku želje da pojedinac ima moć i vlast u svojim rukama.
“Smrt Staljina” otvara fantastična scena Mocartovog koncerta koju prenosi moskovski radio. Kada šefa radio stanice nazove Staljin lično sa željom da dobije snimak koncerta nastaje sveopšta panika u redakciji jer ako glava Sovjetskog Saveza nešto traži, a ne dobije, odgovornih više neće biti.
Prva scena je samo prikaz kako je funkcionisao tadašnji sistem u Sovjetskom savezu, ali Ijanući čitavu priču filuje komičnim i apsurdnim dijalozima i postupcima likova. Taman kad pomislite da situacija ne može biti haotičnija nego što jeste, reditelj vas okrene kao palačinku na tiganju kako bi vas ispržio do kraja.
Svi istorijski likovi su na gomili – Staljin, Nikita Kruščev i ostatak komiteta, Georgij Žukov, Staljinovi sin i ćerka. Razuzdana gomila željna moći na veoma duhovit, ali i surov način prikazuju koje se igraju političke igre da biste bili glavni.
Ijanući je uspeo da ode toliko daleko u filmu da će vam smeh zastati u grlu. Od scene od zatvora u Sibiru u kojem se postrojeni ljudi likvidiraju do trenutka dok ne stigne informacija da je Staljin mrtav, pa sve do nespretne borbe Georgija Maljenkova da preuzme vlast.
Zanimljiv izbor reditelja da svi glumci pričaju svojim izvornim akcentom (britanski engleski, američki engleski) umesto imitiranja ruskog akcenta, filmu daje moderni oštar osvrt. Ovakav način pripovedanja dozvoljava da likove izmestimo iz istorijskog perioda i da ih smestimo u naše političke i vremeske okvira – i verujte mi, ima smisla.
Armando Ijanući pravi filmove za koje posle 10 minuta znate da li vam se sviđaju ili ne. Ukoliko vidite da vas ne drži mesto i da vas tabani svrbe, onda nastavite dalje i ne mučite sebe, ali ako se zalepite za ekran i široko nasmejete, bićete veoma zadovoljni filmom “Smrt Staljina”.
PS Nijedan narod ne bi voleo da se određeni istorijski period koji ga je obeležio, ma koliko mračan bio, na ovako surov način ismeje. Ali, istina je negde tamo…
Pročitaj i:
Film “Ubistvo svetog jelena” je gori od svake grčke tragedije