Film “Otac”: Najvažniji domaći film koji je teško pogledati do kraja

Birokratski, politički i društveni pakao mogu da ugaze ponos i dostojanstvo mnogo brže nego što se ove reči izgovaraju. Tupa tišina kao odgovor na institucionalno i svakodnevno zlostavljanje nije retkost. Toliko je postalo često da se više ne čuju ni jauci. To i savetuju Nikoli Stojkoviću – da ćuti. Savetuje ga onaj ko svedoči nekontrolisanoj moći za ugnjetavanjem, ponižavanjem i demoralisanjem. Vrlo, rekao bi naš narod, mudre reči, jer u njima se pominje lokalni moćnik protiv koga nema borbe. Nije mu prvi put da oduzme decu i nije mu prvi put da ih smešta u hraniteljske porodice koje poznaje. Jedan groteskni sistem u kojem zaštićeni svemoćnik i takozvani “hranitelji” zarađuju od udomljavanja. Nikola može da ponavlja do kraja večnosti da mu je obećao da će mu vratiti decu nakon što uvede struju i tekuću vodu u dom i pokaže se kao adekvatan roditelj, ali čovek koji je njegov porodični dželat nije lokalna mafijoza, već glavni čovek u Centru za socijalni rad.

Kako je izgubio decu i završio u Centru za socijalni rad? Kako je jednom roditelju to moglo da se desi? Ko zna šta je tu bilo, pa se su mu decu oduzeli! Ova pitanja i konstatacije su rezervisana za sekciju za komentare ispod vesti koja bi bila objavljena o čoveku kojem su deca oduzeta. Kao što se svi pitaju – zašto žrtve ćute, zašto ništa nisu rekle i zašto su čekale do sad? Zato što se uvek provlači – bolje ćuti. I bi muk.

Nikolinoj ženi je bilo dosta ćutanja. Dobio je otkaz u fabrici, dve godine je čekao isplatu zaostalih plata, pokušavajući da održi glave svojih porodičnih članova iznad mutne vode živeći u bedi. Takvoj bedi i očaju da je komentar jednog od socijalnih radnika pri proceni njegovog doma: “Kupi deci kompjuter jer je 21. vek”, takav šamar iz lakta da uši zuje. Nepodnošljivo zujanje je Nikolinu ženu oteralo preko ivice kad je jednog dana ispred njegove bivše firme zapretila da će zapaliti sebe i decu ako mu ne isplate dug. Pregaženo dostojanstvo i nemoć odveli su je sa druge strane, posle koje su deca smeštena u hraniteljski sistem, a Nikola u pocepane cipele u kojima se zaputio peške do Beograda ne bi li vratio svoju decu, kad već dostojanstvo ne može.

Narativno drugačiji, ali tematski sličan “Rekvijem za gospođu J” Bojana Vuletića pliva u drugoj vrsti socijalno-birokratskog čistilišta. Gospođa J (Mirjana Karanović) bez posla u godinama kada se posao više ne nalazi i ne nudi, odlučna je ideji da izvrši samoubistvo na dan smrti supruga. Crno-komično, iako ništa nije komično, ali za naše pojmove jeste, zahvaljući birokratskoj šizofreniji u kojoj kopa radnu knjižicu u propaloj firmi u ruševinama, shvata da u sveopštem haosu ne može ni da se ubije, jer joj sistem bez repa i glave ne dozvoljava ni da ode svojevoljno na onaj svet.

Iako je reditelj Srdan Golubović rekao da nije želeo da film bude socijalna drama, već socijalno-birokratska bajka, film “Otac” je daleko od fikcije. Zasnovan je na stvarnom čoveku iz okoline Kragujevca i njegovoj priči o borbi da vrati decu.

„Nisam hteo da manipulišem sa stvarnim događajem i sa sudbinom stvarnog čoveka, jer u filmu nije sve kao što se njemu desilo. Nisam želeo da njemu stavljam neki teret svega ovoga. A onda se Ognjen Sviličić (scenarista filma, prim.aut.) setio da je sveti Nikola zaštitnik putnika, pa smo odlučili da se on zove Nikola”, rekao je Golubović za “DW“.

Kao i u slučaju “Rekvijema”, tako i u slučaju filma “Otac” narativ je fiktivan, ali njegova utemeljnost u stvarnosti mu daje ponekad nepodnošljivu težinu sa kojom se treba izboriti.

Maestralna gluma Gorana Bogdana i fantastičan scenario oblikuju atmosferu koja stavlja gledaoca u ulogu slučajnog posmatrača. U ulogu svedoka, koji ovog puta svedoči od početka do kraja užasu, ali i neverovatnoj volji u momentima kad razloga za nadu nema.

“Otac” je na momente težak i bolan film, ali to mu je i funkcija. Nažalost nekad mora da boli da bismo shvatili. Ako odlučite da stanete sa gledanjem jer vam nije dan ili niste spremni, sačekajte i nastavite, jer delo Srdana Golubovića je važno od početka do kraja.