Film “I’m Thinking of Ending Things”: Pomera zdrav razum i uništava život

Ljudi su čudna bića. Čudna su jer imaju svest, a svest je kao usud i blagodet. Daje svu lepotu okruženja i kontakata koje ostvarujemo, ali nas proklinje mišlju – ceo život ćeš se mučiti i na kraju ćeš umreti. Čovek ne bi bio čovek da nije smislio sve moguće odbrambene mehanizme kako bi opravdao svoje postojanje i ideju o neizbežnom kraju. Čovek je jedina životinja koja zna da ovo putovanje neće trajati zauvek. Zato ne treba ni da čudi egzistencijalna kriza pojedinca i pitanje – da li ima uopšte smisla raditi bilo šta i učiniti bilo šta, kad će sve jednog dana nestati? Ironija je da su ljudi svesni, ali ne žele da pričaju o svojoj svesti. Ako se čovek nečega plaši, plaši se misli koja mu proleti u sekundi kroz um, ali je nikad neće podeliti sa drugima. Mnogo će puta pomisliti da je vreme da okonča ili stavi tačku na neke stvari, ali to neće uraditi. Kako je Džejk (Džesi Plemons) rekao našoj neimenovanoj junakinji koju dominatno pratimo u filmu Čarlija Kaufmana: “Možeš svašta da uradiš i svašta da kažeš, ali misao ne možeš da isfoliraš“. Mnoge stvari ćemo uraditi, ali nikad nećemo reći naglas ono što glavna akterka priče opsesivno ponavlja u svom umu: “Razmišljam da ovo prekinem”.

Pre bilo kakve reči o adaptaciji romana Ijana Rida “I’m Thinking of Ending Things”, odnosno, Čarlijevoj filmskoj verziji priče koja već postoji u pisanoj formi, treba imati na umu jednu važnu stvar. Da je kojim slučajem knjiga kanadskog pisca u svojoj originalnoj formi sa svim mehanizmima i načinom pripovedanja upotpunosti preneta sa blagom komercijalnom šmirglom u filmsku formu, ta verzija “I’m Thinking of Ending Things” bi sigurno bila mejnstrim hit, koji bi mogao da stane u red sa kultnim klasicima kao što su “The Others”, “The Sixth Sense” i “Shutter Island”. Umesto psihološkog trilera sa elementima horora, dobili smo mnogo apstraktniju art-house formu koja napušta obrt i generalnu strukturu romana. Zapravo, Čarli Kaufman više koristi ideje romana i nažalost više je fokusiran na umetnički aspekt priče i njene poruke nego na emociju koja je duša popularnog romana Ijana Rida. Bez obzira da li će vam se svideti ili ćete potpuno omrznuti film “I’m Thinking of Ending Things” najtoplija preporuka da se nakon filma dokopate knjige i biće vam jasno zašto bi bila u ravni sa navedenim filmovima.

Foto: Netflix

“I’m Thinking of Ending Things” je jedan od onih filmova koji niti ima jednostavniju radnju, niti ga je teže predstaviti. Fokus je na naratorki kojoj nikad nećemo saznati ime. Mada, ime nam nije ni potrebno jer znamo šta je muči. Muči je opsesivna misao – razmišljam da prekinem ovo. To joj je prva i poslednja koja joj prolazi kroz um dok zadovoljno sedi u automobilu pored dečka Džejka. Nije sigurna koliko su dugo zajedno – mesec dana, dva meseca… ima utisak da su mnogo duže zajedno, gotovo, pa čitavu večnost, zato i razmišlja da okonča neke stvari. Po najvećoj mećavi krenuli su u posetu njegovim roditeljima koji žive na farmi. Iskreno, ne ide joj se i to bi da prekine. Da prekine vezu sa Džejkom i da se vrati kući jer ima mnogo obaveza sutra ujutru.

Anksiozna atmosfera i hladnoća između dva aktera u automobilu pretvara se u jedan simultani dijalog poput vrtloga ideja i tema. Nešto kao misao čoveka koja se nadovezuje na druge misli koje mu se prepliću u umu. Stvari postaju još nelagodnije i čudnije kad naša junakinja upozna distancirane, ali uslovno ljubazne roditelje. Otac koji ne želi ni da pogleda sina dok mu pruža ruku i majka koja kao da zadržava smeh da ne postane preglasan, dok ispušta cik između zadovoljstva i bola, dodatno zabrinjavaju i dovode u pitanju realnosti, racionalnost i verodostojnost priče naratorke. Zapravo, pitanje je ko je zapravo osoba sa kojom je u vezi. Koliko su ga i da li su ga roditelji sistemski uništili očekivanjima – da li su i oni hteli da okončaju neke stvari?

Od ovog trenutka, pa do samog kraja pojam vremena i prostora ne postoji. Likovi će na licu mesta iz sekunda u sekund postajati stariji, mlađi, menjati priču o profesiji i životu, menjati karakter, garderobu, biti sve ono što su možda bili, što će možda biti i ono što im se nikad neće ostvariti.

Foto: Netflix

Kao u slučaju “mother!” Darena Arofonskog, tako i Čarlijev film je jedna velika alegorija. I dok je biblijska referenca u “mother!” pomešana sa mnogobrojnim motivima, Kaufmanova verzija je mnogo direktnija, pa će ljubitelji ovog tipa žanra jako brzo primetiti šta se zapravo događa i zašto je motiv samoće i egzistencijalne krize toliko prisutan.

“I’m Thinking of Ending Things” oslanja se i refencira poznate ljude, filozofe, psihologe, pisce, poeziju, kontroverznu pop numeru i mjuzikl “Oklahoma” koja je ujedno najvažnija referenca, što mu daje dodatnu težinu i potencijalnu frustraciju prilikom gledanja. Osećaj da ste najgluplja osoba, a samo su još dve sa vama u automobilu, može biti velika koska.

Sa druge strane, suočavanje sa idejom starenja i scena u kojoj naratorka razgovara sa Džejkovim ocem koji je u fazi ozbiljne demencije, je druga vrsta iritacije. Realistično utemeljena neprijatnost o nedostojanstvenosti starenja i želje da se ispoštuju poslednji momenti zdrave svesti čoveka koji je preko puta vas. Ovakvi i slični momenati, kao fantastična scena sa poslastičarnicom usred oluje u kojoj zaposlene na zlokoban način gledaju Džejka koji bi najradije da pobegne, a insistirao je da zaustave automobil kako bi probali sladoled iz njegovog detinjstva, crtaju jedan nesrećan život koji je dao sve od sebe da se reši okova koji ga stežu.

Foto: Netflix

“I’m Thinking of Ending Things” je ozbiljan izazov zbog krcatih dijaloga i konstatnih razgovora, naročito zato što je većinski deo radnje smešten u automobilu i drugi čin na farmi sa roditelja. Ali, kad se film pokloni i zavesa padne, mnogobrojni dijalozi, zaključci, scene i sećanja koja se provlače zaista se vuku i proganjaju gledaoca. Teraju da se kockice slažu i razmišlja zašto je neko želeo da okonča neke stvari.

Najjači aspekt filma, pored božanstvene režije koja u svom minimalizmu uspeva da ostavi pečat, je vanvremenska i vanserijska gluma Toni Kolet u ulozi Džejkove majke. Ako joj ovaj put izmakne Oskar, a već je besramno preskočena za majstorstvo u “Hereditary”, onda će to biti jedan od najvećih zločina koji je počinjen prema njenom glumačkom talentu.

Foto: Netflix

Od anksiozne žene, preko uznemirene starice kojoj neprestano zvoni desno uvo, mlađane domaćice koja ne zna gde joj je glava, pa do neverovatne scene u kojoj je u dubokoj starosti Toni Kolet je glumački cunami koji nosi sve pred sobom. Džesi Bakli kao neimenovana naratorka i Džesi Plemons kao Džejk uradili su više nego što je bilo koji glumac uradio ove godine.

Suštinski problem nije ni alegorijska priča, pa čak ni frustrirajuće preduge scene razgovora, već potpuno odsustvo emocije. Film koji ovakvu priču želi da prezentuje bez ozbiljnog emotivnog šamara ne može da ostavi neki jači utisak. Nažalost, Čarli Kaufman, iako je genije iza filma “Eternal Sunshine of the Spotless Mind” i “Being John Malkovich” preterano je opsednut umetničkom idejom, umesto da je emocionalnom težinom koju priča nosi. To je mesto na kojem poentira Ijan Rid na mnogo veštiji način uz pomoć velikog obrta na kraju romana i drugačijeg toka i razvoja radnje od Kaufmana. Antiklimaktični kraj i velika ideja o životu ostavlja konfuzan i pomalo “krindž” (blam od tuđeg blama) momenat u poslednjim minutima koji su propustili šansu da ovo bude film koji bi veća publika želela da pogleda.

Ovakav kakav jeste pripada apstraktnijoj kategoriji filmova, poput “Ubistvo svetog jelena“, “Witch”, “Lighthouse“, “Black Swan”, “mother!“. Tako da njih treba imati na umu pre upuštanja u ovu avanturu.

Misao o okončavanju stvari, pa i okončavanju života ima briljantnih trenutaka koje davi umetnička pretencioznost, da će neki okončati film mnogo ranije nego što bi to autor voleo. Mada, stiče se utisak da je ovaj film Čarli Kaufman napravio za sebe i time namerno napravio distancu od reakcije publike i kritike. A boga mi publika je već reagovala, kao i kritičari na dva kraja spektra. Neki su već okončali stvari sa Kaufmanom, a neki ipak uživaju u neprestanoj opsesivnoj misli o okončavanju stvari.

Film I'm Thinking of Ending Things
Ocena
3.4
  • Režija
  • Scenario
  • Gluma
  • Atmosfera

Presuda

“I’m Thinking of Ending Things” je genijalno prače književnosti koje može još više da oduševi u filmskoj formi, ali može i da izazove ozbiljne frustracije. 

volim

  • božanstvena režija
  • oskarovska gluma Toni Kolet
  • Džesi Bakli i Džesi Plemons
  • ideje o egzistencijalnoj krizi, samoubistvu, životu, propuštenoj šansi i starosti

Ne volim

  • narativni tok da su misli reflektovane u vidu dijaloga postaje jako iscrpljujuć za gledanje
  • ecencija životne tragedije predstavljena je bez trunke emocije
  • fokus na umetnički, a na na emotivni osvrt koji je od krucijalnog značaja kod alegorijskog i apstraktnijeg tipa narativa, ostavlja osećaj praznine i nedorečenosti

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije

Najzanimljiviji filmovi u poslednjih 5 godina

Film 2020. godine je na debelom godišnjem odmoru. Tačnije, poslat je na prinudni odmor zbog pandemije. Pitanje koje se postavlja je - kada će...

Serija “I Hate Suzie”: Provokativna do koske

Glavni akter priče bi trebalo da bude dopadljiv, zar ne? Ne mora da bude heroj ili pozitivac. Može biti anti-heroj, okoreli cinik, vanserijski propalitet,...

Serija “Mama i tata se igraju rata”: Najbolje što ima na domaćem programu

Njegovo ime je Veljko Radisavljević. Nije Stanko, nije Darko i svakako ne vole kad ga zovu Veljo. Veljko je glumac i kao i svaki...

Film “The Nest”: Nešto nije u redu sa porodicom Ohara

Nešto ozbiljno nije u redu sa porodicom Ohara. Hičkokovski početak kao zla kob, škriputavim zvukom najavljuje da stojimo ispred ulaznih vrata doma koji izgleda...

Film “Run”: Stari dobri triler, stari, ali dobri

Rezultat istraživanja Eurostata 2019. godine na teritoriji Srbije pokazao je zabrinjavajuće podatke. Čak 59% mladih ljudi između 25 i 34 godine, i dalje žive...