U procesu odrastanja prerastemo igračke jer mi smo veliki, odrasli i zreli ljudi. U novom životnom poretku “mnogo smo ozbiljni” nema mesta, barem tako kažu, za fantazije, ubrazilije ili utopijske nade jer je život đavolja rabota i jedna muka. Tolika muka da komad obojene plastike može samo da bude nostalgični i sentimantalni podsetnik da smo nekad bili mali. Možda prerastemo igračke, ali ne prestajemo da se igramo. Igre su iste, samo postanu surovije, maštovitije, sebičnije, zlokobnije, manipulativnije, bezdušnije, maštovito iskalkulisane i smrtonosnije. U našim rukama više ne počivaju plastične i fantastične replike ljudi koji mogu biti šta god da zamislimo, već pravougaono digitalno čudo i svet u kojem možemo da kažemo šta hoćemo, da se predstavimo kako hoćemo, da lažemo koliko god hoćemo, da uvredimo kako god hoćemo i koga god hoćemo, i opet da se igramo kako god nam padne na pamet. Igranka bez prestanka iz čijeg kola ne možete da izađete ma koliko god dinara da nudite, ne završava se odrastanjem i idejom zrelosti i odgovornosti. Prestaje onda kad se svetla ugase, zavesa spusti i poklonite se, ali tada je prekasno da se žalite što se niste bolje igrali.
“Da li nekad razmišljate o smrti?” Tajac. Šljokičasto-ružičasti podijum za igranje prepun Barbi lutaka i Kenova koji su na njemu ostavili svoj savršeni kuk i struk nemo gleda u prvu od svih Barbi. Ničim izazvani napad egzistencijalne krize i intruzivne fatalističke misli oslikava trenutak beznađa i straha na licu Margo Robi. Kako je crni oblak došao u ovaj svet i moju glavu? U Barbilend? Mesto na kojem su svi problemi rešeni, u kojem žena nije seksualni objekat, u kojem nema polnih organa? Ko sam ja? Zašto bih umrla? Zar naratorka naših života, Helen Miren, nije objasnila na početku da postoje dve stvarnosti. Jedna u kojoj smo mi Barbi i Kenovi uzor stvarnom svetu i ideologija sreće, a ne smrti i konačnosti, i druga na koju mi utičemo, a ne ona na nas.
Prvi u nizu komično-satiričnih šamara iz lakta je katalizator psihodeličnih događaja u filmu rediteljke i scenaristkinje Grete Gervig. Svest da se neko igra sa Barbi i da projektuje svoja osećanja, sumnje i brige na nju razbija na komade idilu perfekcije, nepostojanje seksizma i emocija. Takoreći, momenat kad je Barbi sazrela.
Ken (Rajan Gosling) koji bi sve dao za trenutak pažnje svoje simpatije ugledao je svoju Barbilend šansu kada se naša junakinja zaputila u surovu stvarnost kako bi saznala ko to vedri i oblači njenom glavom jer nema boljeg načina da osvoji njeno plastično srce nego da bude podrška u ovim tamnim trenucima. Dvojac koji je socijalno urnebesno neprilagođen na naš svet ostaje zatečen ponašanjem muškarac i žena, besom devojčica koje na Barbi gledaju kao na fašistu koja im je upropastila život nametanjem nerealnog standarda lepote, ali i idejom patrijarhata. Zapravo, Ken misli da je patrijarhat kult posvećen konjima, ali to je jedna duga priča koju treba pogledati.
Barbi koja je istorijski bila u oprečnim ideološkim raspavama seme razdora kao protivnik ili saveznik žena u ostvarenju Gervig je u službi subverzije i dekonstrukcije ideja koje se svih ovih decenija lepe za popularnu lutku. Umesto, moram da priznam, krajnje banalnih tumačenja da je film profeministički sa “savremenom agendom” (šta god to značilo) zapravo je direktno podsmevanje i upiranje prsta u kapitalizam, pa čak i kompaniju Matel koja je kreator Barbi i producent filma, jer se svaki društveni pokret ili borba za prava koristi u komercijalne konuzmerske svrhe. Povrh svega igranje sa civilizacijskim tekovinama i društvenim normama šta mora muškarac, a šta mora žena pretočeno je u najosnovnije ljudsko iskustvo u kojem ne postoji ni patrijarhat, ni matrijarhat, već čovek. “Ljudi iz straha izmišljaju stvari i pravila da bi se osećali manje neprijatno”, rečenica u finalu na koju treba obratiti pažnju.
Pop kulturne opaske na račun “Godfather”, “Matrix-a”, “Justice League” i maestralni trenutak kada se flim šali na sopstveni račun i na račun izgleda Margo Robi su mali deo beskrajno duhovitog scenarija.
Istina je da se Gervig na nekoliko mesto u filmu spotiče, naročito kada želi da uozbilji situaciju koja je otišla predaleko u neozbiljnosti, ali ne toliko strašno da padne i razbije nos.
Ako parodija, satira, komedija, subverzija, Rajan Gosling i Margo Robi nisu dovoljni da se barem jednom ne nasmejete, onda ova igra u pesku nije za vas. Napravite svoj peščani dvorac i ignorišite neonsko ružičasti koji je u ovom trenutku nemoguće ne primetiti.