Ako u nedelju uveče, na -3, na poslednjoj večernjoj projekciji, četiri dana nakon premijere imate punu bioskopsku salu ljudi raznih profila i godina, onda je jasno, bistro kao voda, da gledate najveći hit zimske sezone. Samo što u ovom slučaju biće po onoj narodnoj pesmi – ne pomaže voda majko…
Džejmsu Vanu kao zlatnoj koki kompanije Warner Bros prepuštena je rediteljska palica u filmu “Aquaman“. Moderni horor inovator (Saw, Insidious, Conjuring) je maestro da od bednog filmskog budžeta napravi blokbaster na bioskopskim blagajnama. Iako je Vanu dodeljen budžet od 200 miliona dolara za snimanje filma o DC junaku, novac ne može da sakrije scenario koji obožava da tretira publiku kao totalne duduke i stereotipno-klišeiran narativ koji predvidivo dosadan. U plitkim vodama priče o Arturu, budućem kralju mora, radnja je konstruisana kao target za najmlađu publiku, koju će oduševiti spektakularan CGI i akcione scene za aplauz. Ostala raja može da gricka kokice i da moli Svevišnjeg da 140 minuta filma se odmota kako zna i ume.
Film otvara scena kišovite noći u kojoj svetioničar Tomas na obali pronalazi naizgled beživotno i ranjeno telo Atlane (Nikol Kidman). Kraljica Atlantide pobegla je od ugovorenog braka i svog naroda kako bi pronašla sreću negde drugde. Umesto morskih dubina dospela je do sveta suvozemaca. Ljubav na prvi pogled između smrtnika i žene plave krvi iz tamnog plavog mora izrodila je dečaka Artura – sina kopna, kralja mora.
Besni kralj i morski čuvari su pronašli Atlanu i vratili je u plavo carstvo kako bi nastavila sa vladavinom i rodila naslednika Orma, Arturovog polubrata. Na lošu sreću kraljice Atlane proterana je u kraljevstvo Rova i osuđena na smrtnu kaznu. Tomas je verovao da će se uvek vratiti, dok Artur krivi sebe jer je njegovim rođenjem poslao majku u sigurnu smrt.
Decnijama kasnije Artur je zvezda na društvenim mrežama zbog svojih herojskih postupaka. Njegov život na zemlji zameniće borba u moru, kad polubrat Orm ujedini morska kraljevstva kako bi započeo rat sa suvozemcima jer truju i uništavaju vodu vekovima.
U čitavu zbrku se uključuje i Dejvid, kasnije poznatiji kao Black Manta ili ti Crna Manta, koji želi da osveti oca za čiju smrt je kriv Artur.
Niko nikad nije očekivao da osnovna postavka radnje u ovakvom tipu filma bude nešto što će da nas izuje iz cipela, ali ako stavimo “Aquaman” rame uz rame sa “Wonder Woman” razlika ja vrlo vidljiva. Priča o Arturu se oslanja na duhovite opaske junaka, koje i nisu preterano duhovite, eskalaciju događaja i velike borbe u moru, kao i na osvetničke porive zalivene željom za vlašću i moći. I nijedan aspekt ne funkcioniše jer je mapiran scenario prepun ekspozicija sličnim onima u video-igrama. Kad uzmeš ovo, onda će se otvoriti ono. Kad odeš na onu lokaciju, onda idi do te tačke i ponesi ono sa prethodnog nivoa, stavi na to mesto i desiće se sledeća stvar.
Artur ima dva negativca za vratom, ali samo jedan realno ima smisla, a to je njegov polubrat Orm. Dejvid / Crna Manta je tu i niko ni ne zna zašto je bio tu. Pojeo je 25 minuta filma da bi se makljao, rekao nekoliko glupih rečenica i nestao.
Možda najgora stvar je užasna karakterizacija likova koji izgovaraju neoprostive gluposti. Naracija se nimalo ne trudi da napravi zaplet, da napravi bilo šta interesantno što bi zaintrigiralo i zainteresovalo. Čak se čini da je priča o Atlantidi pre velikog pada najinteresantnija stvar, ali ispričana je kroz dve rečenice. Tako da je najzanimljiviji deo filma se desio pre nego što je počeo.
Ali, nije sve tako crno i Artur je dete sreće. Džejson Momoa zaista izgleda kao vladar okeana i harizma uspeva da se izmigolji iz tuposti koje izgovara.
Film izgleda fantastično, pogotovu ako se uzme u obzir da je 80% CGI i da je sve moglo da izgleda zlo i naopako. Naročito je impresivno kraljevstvo Rova u poslednjoj trećini filma što zaista treba videti na velikom platnu. Na strani “Aquaman-a” su odlično snimljene i koreografski izvedene akcione scene. U suštini tehnički kvaliteti filma su neosporno sjajni.
Zaista preglupo finale, predvidivost priče, patetično gotovo na ivici indijskih serija kadriranje dramskih momenata, ekspozicija detalja, scenario koji je zaista na nivou petog razreda osnovne škole je uvreda za nekog ko je očekivao da će se bilo šta desiti osim akcije. Što “Aquaman” čini dečjim filmom, uzrasta do 15 godina. Tačnije za one koji tek počinju da gledaju filmove. To što je popularan ne briše činjenicu da je ispod proseka.
Ne pomaže voda majko, ni CGI, ni akcija.