Film “Dara iz Jasenovca”: Od mene neće dobiti ocenu

Film Predraga Antonijevića “Dara iz Jasenovca” poslednjih nedelja ne može da dobije trenutak predaha. Od najsvežije drame na relaciji kablovskog operatera SBB  (njihove EON platforme) i RTS-a, koja je iznedrila neprijatno, malograđansko i tabloidno saopštenje Nacionalnog servisa koji plaćamo i od kojeg očekujemo da se ponaša civilizovano, a ne kao razjarena osoba na kvantaškoj pijaci, preko nelegitimnih ocena na sajtu IMDB, koji je bio prinuđen da onemogući bodovanje filma jer su korisnici davali namerno niske ocene iz bunta, a da film nisu ni pogledali (mada ovo nije prvi ni poslednji put), pa do Antonijevićeve izjave da će možda tužiti “LA Times” zbog recenzije koja je njegovo delo etiketirala kao propagandu, negirajući genocid. Čovek bi pomislio da su dva sata filma jedna kontroverzna, oportunistička i nacionalistička zavrzlama koja postoji samo da bi se o njoj pričalo. Postoji samo jedan problem – javašluk koji okružuje film skreće pažnju sa mnogo važnije stvari, a to je da su Antonijević i scenaristkinja Nataša Drakulić, fantastičnom režijom i tekstom oživeli bol koju teško gledati, a još teže ignorisati. “Dara iz Jasenovca” je tužan i ružan portret negledljivog lica posrnule moralne ljudske prirode.

“Kako znaju ko je ko, kad smo svi isti”, pita se Dara i postavlja ispravno pitanje, dok maršira u koloni na putu do voza. Vagon u koji će biti smeštena i koji će povesti mnoge ljude na put bez povratka za vreme Drugog svetskog rata, nije samo memljiva mračna soba obojena očajem i okupana znojem, već čistilište za izgubljene duše. Za sve one koji nisu uspeli da se pozdrave i oproste. Za sve one koji su morali prerano da odu. I dobro se pita Dara – kako znaju da su ona, braća i majka baš ti ljudi koji treba da putuju, kada su svi isti.

Žene u polju koje ne smeju ni da pogledaju kolonu kroz bradu mrmljaju: “Pa, gde će im duša”, dok ih užarena oštrica svesti podeseća: “Ćuti, da i tebe ne strpaju tamo”. Narod, i ovaj i onaj, i levi i desni, i ove vere i one vere, nema drugog izbora nego da zaćuti. Ako nešto znamo, onda dobro znamo kada treba da zavlada muk, jer zlo čuje i šapat. Zlo se ne rađa, kako bi zloglasni horor film najavio, ono čak i ne poznaje rod, broj, naciju i veru, zlo se stvori. Otelotvori svuda i svakuda, kao ideologija, kao bizarna ideja, kao kompleks više vrednosti, kao fanatizam, kao mržnja iz straha. Valjda svaka ekstremistička vizija o etničkoj blistavosti i arijevskoj božanstvenosti iza sebe krije paranoičan strah da je okruženje neprijatelj. Samo što ljudi nisu korov da ga sasečeš da ne pusti žile, mada, tako su ih tretirali.

Ipak, čini se da koncept segrerianje zla od nacionalne propagande ne razumeju baš svi.

Recenzija ili kritika na kraju su isključivo subjektivna percepcija autora jer objektivna ne postoji. Objektivna bi bila niz informacija o trajanju filma, glumcima, rediteljima jer to su činjenice, sve van toga je lični utisak autora. Kritika nije info novinarstvo (pukla vodovodna cev na Karaburmi na tom i tom mestu u toliko i toliko časova), ne može da upotrebi sociološki metod, pa da se dobije reprezentativan kvalitativan ili kvantitativan rezultat. Zato i čudi kako je “Dara iz Jasenovca” od “Variety” ili “LA Times” dobila etiketu “propagande” jer tematski počiva na narativu tragedije žrtava logora, ali opet u uvodnoj sceni daje polarizovanu reakciju naroda koji se nikako nije slagao sa ideologijom: “Za dom spremni”. Film ne zaboravlja na one koji su bili bliski sa Ustašama i koji su radili protiv, uslovno rečeno, svojih, jer je njihova glava bila na panju. Niti glorifikuje žrtve, niti se ruga nekoj naciji. Upire prst u izvitoperenu rodoljubivu prirodu od koje bi se i sam đavo postideo. Neko je lepo napisao, ako ljudi ne shvataju koncept šta znači Hrvat, a šta Ustaša, onda nema o čemu da pričamo. Nacionalnost i zlokobni koncept nisu ista stvar, niti su jednaki. Kao što se mi kao narod, stidimo od svojih “rodoljuba” koji dobijaju minute na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, tako i svaka druga ima svog kukolja u žitu.

Foto: YouTube / screnshot / 101 Studios

Negativne reakcije na film “nije baš to tako bilo” sad su već ozloglašena priča da naše žrtve nemaju pravo da pate.

“Dara iz Jasenovca”, ovde iz Dedine fotelje, niti je nacionale film, niti je prst u oku, već je dvosatna tragedija razorenih života ljudi koji su ni krivi, ni dužni plaćali tuđe dugove. Kroz pesmu i plač u vagonu jer znaju kuda idu i da više nikada neće videti svoju porodicu, kroz grotesknu igru muzičke stolice koju želim da zaboravim zauvek da sam video, kroz traumu devojčice na čije su oči ubili majku i brata od 12 godina i koja ne ispušta iz ruku dvogodišnjeg brata dok oko nje neki odrasli, trebalo bi zreli, ali zapravo bolesni ljudi brišu tragove da su oni ikad disali.

Borba za život i spasavanje dece, kad već svoj ne mogu da spasu, kao melem na ranu dolazi kratka, ali upečatljiva pojava Dijane Budisavljević. Trenuci nade kada dečaci igraju fudbal ili mališani igraju žmurke preseca dečja bolnica u kojoj niko nije ozdravio, okrutna mržnja koje ni ne trepne dok oduzima život i narušeni moralni kompas lika Nataše Ninković u čijim očima se vidi strah i želja za pomoć, ali strah je jači.

Neopisiva bol i težina filma, pored maestralnog teksta Nataše Drakulić, počiva na fantastičnoj režiji, iako pojedine scene odlaze u nepodnošljivu surovu krajnost koje narušavaju tragičnu emociju. Glumačka ekipa koja je sačinjena od mališana i ozbiljinih glumaca koji su dali i više nego što bi iko tražio predvođena je Biljanom Čekić u ulozi Dare. Od otupelosti na bol, preko preranog odrastanja, pa do brisanja tanke linije između straha od smrti i želje za životom, ova devojčica u komplikovanoj fizičkoj i mentalnoj ulozi je glumačka gimnastika koja ne može, a da ne ostavi pečat, naročito u finalnim minutima filma.

Iako mi se povraćalo od tabloidnih naslova “Srbija plače”, ako ću da merim suze galonima, bilo ih je i previše za jedan film. Čak ne mogu ni da mu dam ocenu jer bol koju osećam i koju neću zaboraviti ne mogu da pretvorim u broj jer Antonijevićev film je priča o ljudima koji su ušli u jedan vagon i nikad nisu izašli iz njega. I dalje putuju.

Prati Dedu na ↓

7 KOMENTARA

  1. Meni se lično nije dopao, daleko od toga da je loš, ali sam očekivala više od filma koji je bio u široj konkurenciji za oskara. Preozbiljna tema, ali nešto je falilo. “Dnevnik Dijane Budisavljević” je po mom mišnjenju mnogo bolji.

  2. Kad sam krenula da se maltretiram, nakon Dare pogledala sam i Dnevnik Dijane Budisavljevic a nakon toga i Quo Vadis, Aida? I moj je utisak da je to sve jedna prica, prica o zlu. I strasno mi je kad vidim clanke i komentare nacionalno obojene jer, po meni, time se ti ljudi, maltretirani i ubijeni, ubiju jos jednom.

  3. Natasa sve si u pravu,samo nikada nije bilo toliko negativnih komenara po pitanju ostalih filmova koje si nabrojala ,a na temu Srebrenice je snimljeno ne zna se broj filmova i dobrih i losih (daleko od toga da kazem da nije trebalo) ,a realno ovo je konkretno prvi film koji obradjuje ovu temu sem Okupacija u 26 slika ,pogledajte i taj film .
    Hocu da kazem kakav god da je film trebao je da se snimi i to odavno, cisto da se zna sta se desavalo ,a desavalo se i mnogo gore nego sto je u filmu.

  4. Bravo za dedu, sam film sam pogledao, nisam l plakao ali deca su me najviše dirnula, film ima puno rupa u priči, nema uvoda nego odmah u vagone, kako strancima predočiti nešto kad nema uvoda pa razrade kroz radnju filma i naravno, fali epilog ali se da naslutiti. Gluma je ok ali scenario jako šupalj.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Pročitaj još

Najčitanije

Serija “Behind Her Eyes”: Šta je ovo? Zvaću policiju!

"Behind Her Eyes" je fenomen svoje vrste. Nije nimalo seksi serija, iako se ubi od golotinje, stenjanja, meketanja i krupnog kadra na lepe ljude....

Trejler “Handmaid’s Tale” 4. sezona: Evo kad izlazi i koliko će još sezona trajati. Ukratko – mnogo!

Posle dvogodišnje pauze, koja je potrajala duže nego što je planirano zbog pandemije, "Handmaid's Tale" se vraća na striming servise 28. aprila. Za ljubitelje...

Film “Dara iz Jasenovca”: Od mene neće dobiti ocenu

Film Predraga Antonijevića "Dara iz Jasenovca" poslednjih nedelja ne može da dobije trenutak predaha. Od najsvežije drame na relaciji kablovskog operatera SBB  (njihove EON...

Film “Saint Maud”: Majstorstvo od kojeg se koža ježi

Samoća i usamljenost nisu drugovi, čak se ni ne poznaju. Samoća je kratkog daha, prolazna životna faza, kao kijavica ili lakša prehlada. Usamljenost je...

Serija “Ethos”: Najbolja serija koju Netflix ima

"Možda je njena pacijentkinja prekrila glavu, ali ona je prekrila svoj um", izgovara frustrirana i očajna Gublin. Poslednja seansa sa poznanicom i koleginicom (psihologom)...