Još uvek ne postoji naučni dokaz (zvanično istraživanje sa egzaktnim podacima) da horor filmovi zaista utiču na depresiju i anksioznost. Ali, evo zanimljivosti. Postoji nekoliko članaka i ispovesti ljudi (kao na primer na sajtu Broadly) koji tvrde da negativne emocije iz pomenutog žanra pozitivno utiču na mentalne prepreke. Na pitanje – Kako je moguće da negativna emocija kao što je strah može da poništi drugu negativnu npr. anksioznu, danski psiholog Matijas Klasen je objasnio rečima: “Loša osećanja i emocije iz filmova mogu da se kontrolišu jer znamo da nisu stvarne, tj. da su fikcija, ili barem jedan deo našeg uma je svestan toga. Sa druge strane limbički sistem (skup moždanih struktura koji podržava emocije, dugoročno pamćenje i miris) reaguje kao da je stvarno i formira odbranu od napada. Nisam iznenađen što anksiozne individue horor žanr doživljavaju kao terapiju. Naime, mi dobrovoljno u kontrolisanim uslovima suočavamo se sa negativnim emocijama“. Razumljivo je što pojedinci ne mirišu stravu i užas i beže od njih kao od ubuđale kese za đubre, a ja sam konačno dobio objašnjenje za nešto što sam dugo smatrao mazohizmom. Ispostavlja se da horor žanrom lečim svakodnevne traume jer deluju neuporedivo manje tragične od onih koje gledam na crnom ekranu. Kad smo kod terapeutskog dejstva film “Aterrados” me je rešio problema za narednih 10 godina – najmanje.

Moj drug, moj brat, moj jedini prijatelj poslednjih godina je Netflix, ako niste znali sad znate. Znao je da me izneveri i da mi nabaci u preporukama sve i svašta, ali to što je za bacanje je za mene uspavanka. Oni nešto ćakulaju, oči se sklapaju i svi srećni. Ja spavam, algoritam uhvatio da sam nešto gledao i nastavlja sa preporukama. I tako pre neko veče posle genijalne serije “Russian Doll“, Netflix kaže: “Milorade, imam nešto za tebe. Argentinski horor “Aterrados”. Nešto se mislim – još jedna niskobudžetna uspavanka, dok se nešto desi i ne iskoči Virhensita ja sam uveliko u dubokom snu. Dragi bože, koliko sam pogrešio.

Sve počinje u kuhinji očajne domaćice u predgrađu Buenos Ajresa. Klara se psihološki ceo dan spremala da konačno počne sa pripremom večere za supruga, ali neobični glasovi koji dopiru iz odvodne cevi iz sudopere nisu joj dali mira. Uznemirena žena po dolasku dragog u dom tvrdi da je čula ljude koje su joj rekli da će je ubiti. Vidite, već nije dobro.

Ali, nije Klara jedina u komšiluku koja nema mira. Njen prvi komšija Volter nedeljama kuburi sa manjkom sna. Ubeđen je da neko spava ispod njegovog kreveta. Ne sme ni u WC da ode, pre nego što upali svetlo u sobi i dobro pogleda da li se neko ili nešto krije ispod olindralog dušeka. Na njegovu veliku žalost, neko jeste dole i čeka da ga uhvati prvi san kako bi izašao i posmatrao ga dok on sanja oblake u boji vanile i poljsko cveće, ako uopšte išta sanja od silnih lekova koje proguta pre počinka. Ako bi se trgao iz sna, nešto / neko bi se brže bolje sakrio u orman. Možda je njegova ubrazilija, ali kad jedne večeri postavi kameru da snimi šta se događa dok on spava shvatiće da je bolje pobegao iz zemlje, a ne iz prokletog komšiluka.

U trećem uglu je majka koja je ostala bez desetogodišnjeg sina koji je jednog popodneva ušao u Valterovo dvorište po loptu koju je prejako šutnuo. Ali, njega neće progutati taj mrak, već neki mnogo realniji. Tragičan događaj istraumiranu ženu će dodatno uzdrmati kad sina zatekne u kuhinji kako mirno sedi i posmatra je, iako je pre nekoliko dana sahranjen.

Tri nepovezana događaja koja su se desila u prostornom razmaku od nekoliko metara imaju svog imenitelja. Nije najjasnije šta je u pitanju, niti ćete dobiti odgovor na kraju, ali zato će se “Aterrados” u prvih 30 minuta filma potruditi da se izbezumite za vjek i vjekova. Argentinski film ne igra na kartu – BU, JA SAM, iako ima i tih momenata, već stvara neopisivu jezu da niste sigurni u sopstvenom domu. Jedino mesto koje nas štiti može postati igralište za one koji su došli da se sebično zabave zarad naše muke.

Kako to obično i biva sa većinom horor filmova, visoka lestvica nije ostala tako visoko tokom čitavog filma jer kad se u priču umeša lokalni policajac i troje istraživača priča je daleko manje jeziva kao u prvoj trećini.

Nekoliko jeftinih scena i kritični glumački momenti u poslednjoj trećini ne mogu da pariraju onome što se događa na početku, kao i nedostatak dobrog finala i priče koja bi zadala finalni udarac. Ali, zbog izuzetno traumatičnog početka, generalne atmosfere i priče koja je misterija, kad krene odjavna špica – neće biti tako lako da se ugasi svetlo i zaspi snom pravednika. NEMA ŠANSE!

PRESUDA
Maestralan uvod u horor koji je mogao biti bolji, ali i ovo je previše
70 %