Ovo je potpuno random informacija, ali još kao dete bio sam potpuno opsednut pričama i bajkama koje su imale pomalo iščašen ili metaforičan način pripovedanja. Što ujedno ne znači da sam kao petogodišnjak imao svest o poimanju alegorije ili metafore. Međutim, dok su se deca kačila na bajke o Pepeljugama, Uspavanim lepoticama i Petru Panu, u mom sećanju su ostali Mačak u čizmama i Sebični džin, iako mi nisu bili potpuno jasni.
Priča o mačku koji ima natprirodne moći i sposobnost manipulacije mi je tek pod stare dane postala jasnija – nesretni momak koji ga je dobio u amanet od svog oca je refleksija svega onoga što on nije. Ili Sebični džin – namrgođeni samotnjak koji nije dozvoljavao deci da se igraju u njegovom vrtu. Meseci su prolazili, ali se godišnja doba u njegovom dvorištu nisu menjala, sve dok se maleni dečak nije ušunjao u njega. Kad je džin shvatio da njegova karakterna hladnoća se odražava na svet oko njega, dopustio je mališanu da boravi u vrtu, ali dečak se više nikad nije vratio. Sve do samog kraja da bi poveo džina sa sobom na mnogo lepše mesto – u raj.
Priča Oskara Vajlda može bez problema da se implementira u današnji trenutak kad su ljudi okruženi digitalnom udaljenošću i ličnim strahom od sveta u kojem ne mogu da se snađu. Vreme prolazi, ali se ne menja, a onda je prekasno jer smo nemi posmatrač života koja neumitno prolazi.
I sad se neko pita – kakve sad ovo veze ima sa Konamijevom video-igrom Silent Hill 2? Treba imati u vidu da je priča o Džejmsu Sandrlendu i njegovoj supruzi Meri svojevrsna bajkovita alegorija (naravno, za odrasle) o gubitku, seksualnoj represiji i krivici.
Pažnja spojleri
Džejms Sandrlend nerahizmatični usamljenik dobija pismo svoje supruge Meri da se vrati u Silent Hill. Poslednje mesto koje su zajedno posetili. Iako bračni zavet kaže: “Dok nas smrt ne rastavi“, u slučaju Džejmsa i Meri ni nasilna smrt ih nije rastavila. Naime, naš junak dobija pismo tri godina nakon što je Meri preminula. Potpuno zbunjen sa nadom da će je opet videti odlazi u mondenski gradić. Umesto lepih uspomena, sačekao ga je magloviti grad u kojem više niko ne živi, a ulicama hoda nekoliko izgubljenih duša i bizarna stvorenja koja su refleksija njegove podsvesti.
Pored Džejmsa ulicama grada luta još nekoliko ljudi. Anđela (tinejdžerka koja izgleda kao odrasla osoba) traži svoju majku, Edi koji se sakrio u magli od policije koja mu je za petama, Laura – devojčica koja je bila zajedno sa Meri u bolnici pre nego što je teško bolesna Džejmsova supruga preminula i Marija – fizička replika pokojne Sandrlendove supruge koja je njena erotizovana i zavodljiva verzija.
Priča je fokusirana na Džejmsa, ali on nije centralni lik, već grad – Silent Hill. Sivi grad je manifestacija / halucinacija ili možda bolje rečeno čistilište za ljude koji su u njega došli. Svaki od likova drugačije vidi Silent Hill.
Za Džejmsa grad je oličenje lične noćne more u kojem šetaju stvorenja koja su deo njegove podsvesti. Erotizovane medicinske sestre mutanti, groteskna čudovišta koja su sastavljena od nogu žena i čuveni čovek sa glavom od piramide. Svaka od manifestacija je deo Džejmsove krivice i represivne seksualnosti posle smrti supruge. Merina bolest je za Džejmsa bila kazna i on je želeo svoj život natrag, a ne bolesnu ženu koja umire u bolnici.
U bizarnom spletu okolnosti okončao je muke njegove supruge pre nego što je bolest odradila svoje. Ogorčen i proštapan krivicom zbog odnosa prema Meri u Silent Hill-u vidi sve ono što je njegov um potisnuo. Želju za privlačnom ženom – Marija, krivicu – čovek sa glavom od piramide, i erotizovane medicinske sestre koje su oličenje njegove nepresušne seksualne želje. U grad je pozvan da prizna ono šta je uradio i da se poslednji put obrati supruzi i kaže joj da je želeo svoj život bez tereta i da ju je zbog toga ugušio na spavanju.
Međutim, Silent Hill ne gledaju svi očima Džejmsa. Pred sam kraj se otkriva deo univerzuma koji vidi Anđela. U njenoj realnosti stalno je okružena vatrom jer je zapalila porodičnu kuću. Emotivno i seksualno zlostavljana devojčica je ispričala majci šta njen otac uradio, ali ju je majka ubedila da je to njena krivica. Nesrećna Anđela traži svoju majku u Silent Hill-u kao jedinu osobu za koju se nadala da će je podržati, pa čak i posle sigurne smrti koju je priredila svojoj porodici.
Kad se poslednji put Džejms i Anđela sretnu u njenoj verziji grada, na konstataciju Džejmsa da je “vrelo kao u paklu“, Anđela odgovara: “I ti vidiš isto. Meni je uvek ovako“. Potpuno sluđena Anđela priznaje Džejmsu na kraju puta da konačno može da se odmori jer se konačno otarasila krivice koja ju je grizla.
Međutim, nisu bili svi iste sreće u Silent Hill-u. Gojazni Edi je psihopata koja uživa u ubijanju nedužnih ljudi, ali krivicu stalno prebacuje na druge ili kako sam kaže: “Pogledao me je očima koje govore da sam bezvredan i ništavan“.
Nestabilni i nezadovoljni Edi projektuje ličnu nesigurnost na druge ljude i u napadu paranoje doživljava sve oko sebe kao protivnike. Da bi pobegao od osude i očiju koje ga gledaju problem rešava hladnim oružjem. Silent Hill mu omogućava da živi svoju sadističku fantaziju, ali ga kažnjava što nikako da shvati da je problem u njemu.
I za kraj tu su Laura i Marija. Laura je nedužno siroče koje se nadalo da će je Meri usvojiti. U očaju što je Meri otišla iz bolnice i nije joj se javila (jer je preminula) dolazi u Silent Hill kako bi je pronašla. Devojčica beži i pravi probleme Džejmsu u gradu jer je čula od Meri kakav je čovek.
U Laurinoj verziji Silent Hill-a ne postoje demoni i čudovišta jer je dete bez represivnih i loših sećanja, nju jedino vuče želja da ima majku i oca kao i većina dece koja su prepuštena sama sebi. Zato se Džejms čudi zašto se ne plaši od jezivog grada koji on i ostali vide.
Jedina osoba koja zapravo nije osoba već želja glavnog lika je Marija. Nju je stvorio grad kao izazov i podsetnik šta je Sandrlend želeo umesto bolesne supruge. Njen zadatak je da psihički iscrpljuje Džejmsa na putu do samorealizacije.
Nesvakidašnja priča, ali pre svega video-igra, koja se pojavila pre 17 godina je domaći zadatak psihološke drame i horor žanra na polju modernih igara, pa čak i kinematografije.
Silent Hill 2 pripada kategorije survival horor-a, pa je generalni igrački metod kljakav. Odnosno, lik kojeg kontrolišemo nije vojni operativac ili nindža, pa je Džejms obični smrtnik koji se muči u mlaćenju sa protivnicima i manervisanju gradom.
Video-igra od samog starta stvara osećaj izolacije dugim deonicama šetnje kroz grad i protom pravi putanju do željene lokacije koja otvara vrata za dalji progres. Kao i svaka video-igra koja se pojavila u poslednjih 20 godina nije savršena, ali psihološki aspekt priče, generalna jezivost lokacije i fantastičan soundtrack su otac, sin i sveti duh ovog žanra.
Kao i bajke i priče iz detinjstva koje nas prate godinama nakon što odrastemo, tako i Silent Hill 2 je deo sekundarne socijalizacije i realizacije. Odnosno, shvatanje da horor bajka je samo priča o odraslim nesrećnim ljudima koji ne traže staklenu cipelu i ne čekaju poljubac koji će ih probuditi iz stogodišnjeg sna, već životni mir i vedro jutro koje nikad ne osvane u maglovitom Silent Hill-u.
Pročitaj i:
Jeziva stvar koja se pojavljuje u horor filmovima