ordan Pil (autor filma Get Out) može do sudnjega dana da se bije u grudi i kune da je najnovije ostvarenje Us više horor orijentisan nego njegov prethodnik koji je bio obojen društveno-političkom porukom. Ali u najdebljem sloju priče filma Us, koji se trenutno hvali na sva usta, je ponovo društveno-politička-rasna-religijska metafora / alegorija koja šalje poruku – bez obzira na duhovite momente, ovo je ozbiljan film sa snažnom porukom. Negde između prentecioznosti i želje da bude “film koji ima težinu” više je banalan jer od polovine Us pada na njonju i razbija je u hiljadu komada.

Gospodin Pil ovih dana je krunisan epitetom “novi Hičkok“. Bojim se da je Hičkok upravo ustao iz groba i traži novinara koji to napisao da ga ošamari i vrati se na večni počinak. Džordan Pil u filmu Us je svakako u samom vrhu rediteljske eksplozije kreativnosti, ali kad se čudesni rad sa kamerom odvoji od scenarija koji hramlje, spotiče se i na kraju pada, ostaje nešto što na papiru i u trejleru izgleda kao blagoslov bogova, ali u praksi imaće vrlo polarizovane reakcije – ili ćete ga obožavati ili apsolutno mrzeti. Što na kraju krajeva i nije tako loša stvar. Samo nikako ne treba nasesti na foru da je ovo film za sve i koji može da zadovolji različite ukuse i kriterijume.

Us nas šeta kroz dve vremenske zone života Adelejd Vilson. Kasnih osamdesetih kao devojčica obeležena je doživotnom traumom nakon što je u zabavnom parku u sobi ogledala videla odraz devojčice koja je ona, ali nije ona. Ostala je bez glasa i najranije detinjstvo provela u iznovnom razvijanju socijalnih kontakata i sposobnosti govora. Adelejd je danas majka dvoje dece, ćerke i sina, pomalo povučena, introvertna i pre svega paranoična jer se plaši da će devojčica iz ogledala doći po nju.

Odmor sa porodicom u domu njenih pokojnih roditelja u Santa Kruzu vratio joj je ružna sećanja, iako njen nadasve duhoviti suprug i zasigurno najbolji otac na svetu se trudi da razoruža svoju najdražu u nadi da mogu barem na nedelju dana da se opuste od prezauzete svakodnevice.

Popodnevno porodično uživanje na plaži u čijoj blizini se nalazi isti zabavni park koji je Adelejd obezbedio traume do kraja života isteraće sve demone prošlosti na videlo i dovešće sirotu ženu na granicu ludila nakon što joj sin nestane iz vidnog polja na nekoliko minuta.

Možda je sve njena paranoja, ali povratak kući će demantovati njeno umišljeno ludilo kad se na pragu porodice Vilson pojavi još jedna porodica koja je njihova replika, izvetoperena replika. Nisu došli u posetu, došli su da zauvek ostanu tu.

Prošlost i sadašnjost postaju jedno, crno i belo se spajaju u vikendici porodice Vilson, ali i senka koja prati čoveka bi da bude čovek, ali joj nedostaje jedna stvar…

Od prvog kadra u kojem je stotinak belih zeka ograničeno malim kaveza, pa do grimizne porodice koja stoji na prilazu doma Us štiklira sve kvadratiće koji izazivaju jezu, nelagodu i osećaj izolacije. Maestralna muzička podloga i audio inženjering su raj i pakao za uši jer kad prva zlokobna melodija krene da se vrti stvara se želja borbe za životom i trk u nepoznato.

Ali, Us ne bio Us, i Džordan Pil ne bi bio Džordan Pil, da nema komedije – i upravo ovde je prvo zrno problema svega. Lik glumca Vinstona Djuka, Gejb Vilson, jako lepo jedri svojim humorom u crnim vodama priče. Kad Us postane psihološki užas njegove opaske, komentari i fizički humor su ozbiljan kontrast naraciji. Sve više film podseća na “Scary Movie” ili parodiju na sopstveni žanr. Jasno je da ovo nije bila Pilova želja, ali film u nekom trenutku se više ponaša kao namerna sprdnja na samog sebe, nego što bi to trebalo da bude.

Kad se zažmuri na jedno oko, drugo oko počinje da bode način na koji se priča razvija. Potpuna banalizacija karakterizacije se događa u kući prijatelja Vilsonovih (kad vidite biće vam jasno jer nema spojlera). Negiranje prethodne paranoične situacije dodatno otežava otkrivanje ko su i šta su ljudi koji su se pojavili na pragu naših junaka.

Naizgled kompleksan narativ je samo nafilovan religijskim referencama o propasti sveta, dualnosti ličnosti i teorijama zavere kako bi priča dobila epitet “elevated horror”. Naučno-fantastični deo radnje je više neka čudna loša šala nego dobar izlaz i rešenje za film. Kad se na kraju u obrtu svega dogodi još jedan obrt, koji će većina predvideti, Us ostaje razočaranje, izdaja jer je delovalo da je u pitanju mnogo bolja ideja.

Ključni problem je pomenuti termin “elevated horror”. Kovanica koju su skovali kritičari pre dve godine kako bi nagradili horor filmove koji nisu samo o duhovima i demonima, već priča koja ima psihološku ili društveno-kritičku podlogu. Zaneseni reditelji i scenaristi ubeđeni su da je horor kao popularan žanr idealna platforma za svaku priču o ljudskim pravima ili psihološkim preprekama koju mogu da pretvore u horor film koji ima poruku ili u “elevated horror”.

Us želi da bude horor film od značaja, ali njegova večita rasno-društvena problematika, aludiranje o manipulaciji, želji za vlašću, dominacijom, odbačenima, fašizmu i teoriji zavere protiv čovečanstva sa Biblijskom pozadinom je rešeno na način koji je plitak, nedorečen i namerno nejasan da bi se ostavio prostor za diskusiju, iako taj prostor ne postoji.

Us je daleko od lošeg filma, više je ispao bezveze zbog svoje želje za nečim za šta nema pokriće u vidu dobre priče. Ali njegova pompezna najava da će se nešto veoma ludo i nezaboravno desiti je samo, u narodu rečeno, laki prdež. Na kraju više će razočarati rasplet i ofucana poruka nego što je sama konstrukcija filma loša, ali s obzirom na to da je poruka noseći element, ona Us vuče sa sobom u mutnu vodu.

Zbog maestralnog rediteljskog obavljenog zadatka, muzike, glume, naročito Lupite Nijango i nekoliko jezivih scena film će dobiti i više nego što zaslužuje u vidu ocene. Iako bi trebalo da bude bioskopsko iskustvo, više je za digitalnu kopiju i toplini svoga doma u kojem možete da se isključite nego da imate želju da izađete iz sale.

PRESUDA
Film koji izgleda i diše kao ogromno čudovište, ali kad izađe iz mraka samo je buljavi zeka.
61 %