Prokletstvo HBO serije “True Detective” je prva sezona. Treća i svaka sledeća, ako ih bude bilo, moraće da joj izađu na crtu. Iako je u pitanju antologija u kojoj je svaka sezona priča za sebe, sa jedinstvenom pričom i likovima, uvek će se meriti sa onom najboljom. Dok se druga sezona koprcala zbog perpleksnosti radnje i prevelikog broja likova, treća ima potpuno drugi problem, a to je Keri Fukunaga, da budem precizniji – njegovo odsustvo. Reditelj je jedini krivac zašto je prvo poglavlje detektivske psiho-drame bilo toliko uspešno. Upečatljiv vizuelni identitet serije je od prvog kadra, prve epizode ostao urezan u pamćenju gledaoca. Metju Mekonahi i Vudi Harelson su nosili priču kojom je dirigovao Fukunaga. Kad su njegova dirigentska palica i oko za detalje nestali iz serije, stvari su krenule nizbrdo. U suštini merna jedinica nije prva sezona, već ljudi koji su je učinili odličnom, a adekvatna zamena se nije dogodila.
Televizijska pauza od četiri godine umesto da donese nešto novo, sveže, intrigantno, provokativno, servira podgrejan krompir koji je neko zaboravio da posoli. Novi “True Detective” ja najbolji primer kao scenario i dinamika naracije mogu potpuno da upropaste sve što je u svojoj esenciji solidno. Kad prestane oduševljenje produkcijskim vrednostima serije, ne ostaje ništa nego gomila katatoničnog sadržaja koji je odličan za uspavljivanje posle napornog dana.
Treća sezona po isprobanom receptu prve prati kroz tri vremenske odrednice život detektiva Vejna Hejsa (Maharšala Ali). Događaje koji se simbolično odvijaju na dan smrti glumca Stiva Mek Kvina 7. novembra 1980. godine, obrt u slučaju nestalog dečaka i devojčice 1990. godine, i poslednji životnu fazu Vejna koji u dokumentarnoj seriji prepričava neobičan slučaj na kojem je radio. Nenametljivo radnja sugeriše da detektiv ima problem sa pamćenjem, što je tiha opomena da ono što se događa možda nije verodostojan prikaz slučaja koji je obeležio njegovu karijeru.
Hejs i njegov partner Ronald Vest (Stiven Dorf) sistematično pokušavaju da uđu u trag nestanka dečaka i devojčice koji su obećali ocu da će se vratiti kući do pola šest. Trojica problematičnih tinejdžera koji voze ljubičasti Folksvagen i ljubitelji su benda Black Sabbath, lokalni “smećar” koji se vuče po kontejnerima, otac dece, ali i majka su potencijalni osumnjičeni za njihov nestanak ili sećanja detektiva nisu dobar trag u priči.
Gde je problem?
Najveći trn u oku, a boga mi u srcu jer se skoro nisam ovoliko razočarao, je potpuno dinamičko mrtvilo radnje. Brutalno spor tempo radnje igra na jednoj noti i neprestano udara istu dirku što rezultira nervozom i napadima dosade već na polovini prve epizode. Nejasan razlog postojanja Hejsovog partnera Ronlada Vesta koji je još jedan u nizu katatoničnih likova koji su u kadru i sam bog zna čemu služi u priči. Da muka bude veća, nije dovoljno intrigantan, niti harizmatičan da bi bilo kome stalo da sazna nešto više o njemu.
Maharšala Ali se previše puta dokazao kao odličan glumac, ali uloga detektiva Hejsa je ravna linija koja osim “hrskave” boje glasa nema neku veću psihološku kompleksnost koja privlači.
Centralna misterija je najblaže rečeno jedna mlaka pegla koja ne radi na paru i koja je toliko puta viđena i koja je toliko siva, isprana i izlizana da je nepodnošljivo dosadna. Ne postoji nijedan kadar, nijedan dijalog, nijedna naznaka koji bi zainteresovali gledaoca – zašto, ko i zbog čega su mališani nestali i kakva je pozadina priče.
Sveopšte ništa u radnji je premazano fantastičnim produkcijskim vrednostima, ali niko nije došao da se divi prelivanju boja i scenskom kontrastu serije, već da bude upecan i da ima želju da vidi šta se događa i šta će se desiti.
Jako mi je žao, ali treća sezona počela je neubedljivije nego druga, a prvu je greh upotrebiti u istoj rečenici. Prve dve epizode su iznenađujuće loš start “True Detective” koji će teško privući novu publiku, osim onih koji srčano vole detektivske priče, mada ni oni neće naći nešto preterano zanimljivo u njoj. Fukunaga vrati se ako Boga znaš.