Dovoljan je jedan pogled na tinejdžera da vam bude jasno da se u njemu vodi bitka hormona i emocija. Ujutru je ustao na levu nogu, popodne se oseća melanholično, uveče je histerično srećan. Sledećeg dana prožimaju ga druga osećanja. “Thoroughbreds” baca svetlo na nešto drugačiji tinejdžerski život. Sivkasto svetlo čijom sijalicom upravlja Jorgos Lantimos (Ubistvo svetog jelena). Grčki reditelj nema nikakve veze sa ovim filmom, ali pod kožom filma se oseća prisutnost hladnokrvne osvete Lantimosovih filmova.
“Thoroughbreads” je prvi igrani film američkog pozorišnog reditelja Korija Finlija. Njegov dugogodišnji rad u pozorištu se preslikava na veliko platno / televizor. Radnja koja je podeljena na četiri čina ostavlja vas hipnotisane tišinom, kadrovima ušminkane američke bogate suburbije i glumom Olivije Kuk i Anje Tejlor Džoj. I dok opčinjeno slušate glas sociopate i gledate mirnu ruku nekog ko je spreman da potegne hladno oružje na nevinu osobu, zapitate se – da li zlo čuči tamo gde ga najmanje očekujemo?
Amanda i Lili su dugogodišnje poznanice i povremene prijateljice. Putevi dve potpuno različite devojčice krenuli su suprotnim smerovima u srednjoj školi. Lili je ostala, pa Lili, a Amanda je jeziva i distancirana devojčica koja je ubila svog konja (da, ovo je jedan od onih iščašenih filmova).
Amandina majka je zamolila i platila Lili da se druži sa njenom ćerkom kao i da je spremi prijemni ispit. Lili je uzdržana i mirna osoba koja se trudi da se ponaša kao odrasla osoba, ali ispod uštirkane površine krije se iskonska mržnja prema očuhu. Amanda je sociopata. Letargična i potpuno nezaintersovana mlada devojka koja nema osećanja. Amandin psihoterapeut je posle više dijagnoza i eksperimentalnih lekova ustanovio da pati od višestrukog metalnog poremećaja – pored depresije, prisutan je manjak empatije i blokada emotivnog razvoja.
Amandina neposrednost i Lilina uzdržanost u jednom momentu menjaju način na koji će se okretati vodenica njihovog odnosa. Umesto međusobnog nerazumevanja dolazi do prećutnog sporazuma, nakon što Amanda, kao neko ko nema nikakve emocije, pomene da ne razume hrišćanski koncept svetosti ljudskog života i da oduzimanjeg istog ne znači da se jedno svetlo na planeti ugasilo. Seme koje je zasadila rascvetaće se u glavi društveno prihvatljive i empatične Lili.
Kroz hodnike “Thoroughbreds” čuju se odjeci Hičkoka i Lantimosa. Od hladnoće zbog koje podilaze žmarci, pa sve do britkih i hipnotišućih dijaloga dve junakinje kroz čitav film se provlači prisutnost lica zla. Ono nije ružno, ono nije neka veštica koja sedi za vretenom u nekoj drvenoj kući na kraju šume, ono je tu gleda nas oči i pita se kakav bi bio život kad bi prestali da dišemo.
Kori Finli ne razmišlja kao holivudski blokbaster majstori, ne razmišlja o filmu kao o sredstvu koje treba da nas ludo zabavi ili fascinira vizuelno, već da nam pokaže da život ponekad nema nikakav smisao i da čuvena kosmička pravda je samo izmišljotina da bismo se utešili nepravdom koju proživljavamo.
Kao i u slučaju Jorgosa Lantimosa tako i u slučaju Finlija tempo je sporiji, dinamika radnje je svedena na minimum kako bismo kao naučnik uz pomoć lupe analizirali naše junakinje.
Previše uredan kraj skreće pažnju sa suštine, ali ostaje onaj neprijatan osećaj jer više nismo sigurni da li zlo gleda u nas ili mi u njega.
Pročitaj i: