“Devojka iz voza”, “Žena na prozoru”, “Nestala devojka (Iščezla)”, “Devojka pored jezera”, “Devojko, veštice”… verovatno ima još neka, ali za početak ovo je sasvim dovoljno. “Gone girl” (Iščezla) Džilijan Flin i pored subverzivno feminističke prirode priče pokrenula je književni točak psiho-triler serijala o nesnađenim i problematičnim junakinjama, uglavnom voajerkama nezadovoljnim svojim životima, koje su silom prilika i na kraju krajeva znatiželjom, usled nedostatka socijalnog kontakta, deo eksterne porodične drame i tragedije. Cunami “devojaka i žena” koje se odaju alkoholu i pate od neoubičajenih strahova preplavile su izloge i police knjižara sa neizbežnom etiketom “bestseler”. Trend besumučnog adaptiranja romana za potrebe filma ili serije rezultirali su tragi-komičnim igranim verzijama koje nisu učinile nikakvu uslugu niti književnicama, niti, ruku na srce, delima koja su zaista za čitanje u gradskom prevozu ili na plaži.
“The Woman in the House Across the Street from the Girl in the Window”, Netfliksov, pokušaj parodije, sa genijalnim nazivom je satirični osvrt na apsurdnu prirodu narativa o silnim ženama pored prozora i devojkama u kućama. Nije postojao bolji način da kratka i ne preterano slatka prva sezona započne klišeiranim monologom o sreći i pravoj prirodi čoveka u kojem Kristen Bel kao Ana bez ikakvog povoda mudruje na engleskom, ali sa britanskim akcentom.
“Nekada govorim sa britanskim akcentom, iako nisam Britanka”. Ovaj suptilni komični momenat i namigivanje publici da ih očekuje karikaturalna verzija svih pomenutih naslova s vremena na vreme uspeva da se ruga banalizovanju alkoholizma u popularnim naslovima jer junakinja ima posudu sa pampurima od silnih ispijenih flaša, a uvek izgleda sveže kao ruža, nepresušnim finansijskim izvorima Ane, iako je “slikarka” koja pravi crteže na nivou osnovca, tragediji koja joj se desila jer joj je suprug odveo ćerku kod serijskog ubice koji ju je pojeo, da pojeo, i naravno pati od najneobičnijeg poremećaja – straha od kiše.
Ovakvi momenti su prisutni, ali kako se serija odmotava postaju sve ređi i sve više prelaze u domen sapunjave drame koja se iznenadno priseti da treba da bude parodija, pa se iznenadno žanrovski prešaltava.
Postavka priče o Ani ljubiteljki crnog vina i tableta za spavanje i uverenju da je videla da joj je komšinica ubijena i pored kratkog trajanja od osam epizoda tek ponekad uspeva da bude zaista zabavna i komična. Kratka pojava Glen Klouz pred sam kraj sezone, nekoliko scena koje su direktna izvitoperena referenca originalnih romana i apsolutno genijalan obrt kao vrhunac apsurda nisu dovoljni da je održe u životu. Najvećim delom “The Woman in the House” je žanrovski nekonzisentan i problematično dosadnjikav za koncept parodije / komedije.
Sterilnost humora koji nije u stanju da se održi i najčešće odlazi u ekstrem koji ne izaziva smeh, već osećaj nelagode i blagog transfera blama, ubija sve ono što bi serija trebalo da bude.
Doduše, treš priroda priče i mogućnost da se odgleda bez upotrebe bilo kakve moždane vijuge, “The Women in the House” čini naslovom zbog kojeg možete da se pritisne play dugme, ali da ostane u pozadini, sa tek po nekim bačenim pogledom na crni prozor… ekran tv prijemnika 🙂
Serija "The Woman in the House"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Gde gledati?
Netflix