“The Tinder Swindler” recenzija: Ljubav u vreme Tindera najviše zaboli novčanik

Od svih mogućih reakcija i emocija na dokumentarac “The Tinder Swindler” posle odjavne špice tri vrlo važne informacije, koje moram da priznam, sve češće čujem, a boga mi primećujem u okruženju, daleko su me više namučile nego sociopatska priroda antagoniste Sajmona Levija.

Priču o vrhunskom emotivnom manipulatoru i okorelom prevarantu koji se služio Poncijevom šemom, isisavajući novac od jedne devojke, dok drugu, novcem prethodnice, obasipa idejom luksuza i tako neprestano u krug, otvara monolog jedne od njegovih žrtava – Sesil.

Na prvo oko zavisnica od Tindera sa istorijom serijskog “dejtovanja” bez uspešnog pronalaska partnera ili kako je lepo rekla: “Svi bismo voleli da sretnemo pravu osobu u radnji ili kafiću, ali to se ne događa“. Drugi analitičniji pogled na Skandinavku otkriva koren svega što će kasnije uslediti.

Prostodušna devojka je kao devojčica bila potpuno zaljubljena u Diznijev animirani film “Lepotica i zver” jer se u neku ruku pronalazila u princezi Beli. Ako se ne sećate priče, skraćena verzija glasi – simpatičan devojčurak iz malog mesta pronalazi princa na kojeg je bačena crna magija, a potom ga uspešno rešava užasne kletve. Gotovo identičan emotivni model Sesil primenila je u odraslom dobu, ali sa jednim malim obrtom, život nije Dizni i niko se neće popeti do vrha kule da vas spasi i ono najbitnije – ne možete spasiti nikoga osim sebe. U najbolju ruku, kad smo kad akcije “spasi me živote, ćutanja i plača”, može da se desi da dobijete nabod nogom sa vrha te iste kamene građevine uz vrtoglavi slobodni pad u trnovu ružicu.

Foto: Netflix

Romantizovana ideja da su ljudi linearna emotivna stvorenja koja samo mogu da vole ili da mrze, ili da je interpersonalni odnos neprestano davanje ili uzimanje (mazohizam / sadizam) ili u psihologiji izbegavajući i anksiozni tip veze, pored Dizinjevog koncepta “ljubavi” i potrebe za spasavanjem ili da vas neko spasi, pojavljuje se i treći još problematičniji element čitave priče.

Sesil, a potom i Pernila koja se nešto kasnije uključuje u ispovesti, opisuju šta je potrebno za adekvatan Tinder profil. Čitava ličnost je zasnovana na šest fotografija. Ako posedujete fotku sa prijateljima, to znači da se društveni. Ako posedujete kadar sa letovanja, to valjda znači da volite da putujete. I za kraj, ako nemate sliku “imam nešto al’ ne dam” to znači da želite vezu.

Bez namere da bilo koga uvredim, desilo se nekoliko puta u životu da sam upoznao “duhovite ljude sa Tvitera” koji su u stvarnosti dvoprocentni rastvor osobe kojom se predstavljaju. Na društvenim mrežama “jezik seče kao katana” u stvarnosti, borba sa prostoproširenom rečenicom. Što nas dovodi do poražavajućeg zaključka. Najveći broj korisnika Tindera, ali i i društvenih mreža, poput slagalice, samo na osnovu fotografija definišu nečiju ličnost. Kada se na poražavajuće nezrelu emotivnu i digitalno-socijalnu inteligenciju doda ideja “ljubav sve pobeđuje” dogodi se “Tinder Swindler”.

Ukratko, Sajmon Levij se predstavljao kao jedna osoba na Tinderu i Instagramu, a u stvarnosti je bio najgori grebator, narcis i sociopata. Iskorišćavao je poznanstva i, ako to sme tako da se kaže, emotivne kontakte kako bi mu pozajmljivali novac samo dok ne sklopi veliki posao. Ovaj šturi prikaz ne može ni da približi čitavu akciju i načine na koje je svoje žrtve stavljao na program centrifuge.

Nemoguće je izbeći deo dokumentarca kojem nije posvećeno dovoljno pažnje, a to je žigosanje žrtava. Bez obzira šta je oduševilo Sesil, Pernilu ili devojku Češke, svaka od njih je debelo prevarena. Nije po sredi emotivna prevara, već prevara koja je bičem tukla po novčaniku. U kratkom isečku Sesil izgovara jednu od vrlo važnih rečenica: “Kako sam ja sponzoruša, ako sam dizala kredite i pozajmila mu skoro 300.000 dolara. Takve ne bi ni paru dale”.

Etikete “naivčina”, “glupača”, “kučketina”, “lizačice para”, “sponzoruša”, “klošarki koje su zaslužile šta su dobile” je druga mračna strana kompleksnog savremenog društva koje se uporno vodi pojednostavljenim principima.

Foto: Netflix

Kičma dileme “Tinder Swindler” nije moralne prirode, već društveno-ideološke. Vrlo pogrešne ideje šta je funkcionalan odnos, šta su osećanja, šta je racionalno, a šta poricanje i zabluda stvorile su jedan novi talas mladih i ne tako mladih ogorčenih ljudi. U potrazi za srećom i željom da ih neko voli ili da budu voljeni, pomešali su mnogo stvari – Dizni, alter ego digitalne ličnosti, patrijarhat i savremeni koncept prezentovanja ličnosti. Sve od navedenog je jedna masna laž.

U ljubavi nema prinčeva i princeza, niti nužno srećnog kraja, ljudi lažu kao psi na društvenim mrežama, žene nisu samo krhke, a muškarci lovci i glavurde kuće, i ličnost na Instagramu ne postoji, postoje samo super sređene fotke. Neki sazru na socijalnoj i emotivnoj lestvici i ne moraju ovo da saznaju na teži način, a neki, pa, ostanu zauvek u uobraziliji “Lepotice i zveri” na Tinderu. Nadam se da znaju da Mala sirena u originalu Hansa Kristijana Andersena na kraju postane morska pena, a ne princeza u kraljevstvu, ali fotka sa broda joj gori – verovatno voli da krstari…

Dokumentarni film "The Tinder Swindler"
Ocena
4
  • Režija
  • Atmosfera

Gde gledati?

Netflix

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije