Deca rastu, a igračke ostaju iste. Slatke su, ali su iste, a deca više nisu deca i postaju drugačija – odrastu. Nekad regresija uzme maha, pa odrasli nikako da prevaziđu proces razdvajanja od voljenih objekata iz detinjstva. Istina je da nostalgija očajnički lupa na vrata i kroz plač viče: “Nemoj da me zaboraviš”, ali dovoljno je da pomazimo staru igračku i nastavimo dalje, a ne da se ponovo igramo sa njom. Naravno, tu je uvek uvek pomoć psihijatra ako se stvari otmu kontroli. Braća Dofer izgleda da ne mogu da prevaziđu svoj nostalgični pristup i igranje sa starim olindralim igračkama. Odbijaju da odrastu. Prvi put je bilo zanimljivo i simpatično igrati se sa idejama Stivena Spilberga i Stivena Kinga, drugi put je bilo prihvatljivo, e sad je već postalo dosadno. Izgleda da su svi ostali nastavili dalje samo se Doferovi kao neka uvrnuta odrasla deca igraju u pesku.
Kad malo bolje razmislim, svi su nešto nostalgični poslednjih godina. Svi bi da se vrate u osamdesete, naročito filmska i televizijska industrija, jer više nemaju nikakvu novu ideju, ali eto nostagija ih ubija. Želja za mladošću, bezbrižnim detinjstvom, kako je bilo kul ići okolo sa natapiranom kosom, hladnom ondulacijom i brkovima iz švedske pornjave. Ukratko – fuj!
Uopšte nije loše biti inspirisan pastelnom atmosferom ili socijalističkim sivilom osamdesetih, samo ne treba preterivati. Pre tri godine serija Stranger Things braće Dofer je bila te Netflix-ova kučka koju je striming servis tlačio do besvesti kad je shvatio da u rukama ima pop-kulturni hit 21. veka. Ostali predatori su odmah namirisali da bi bilo sjajno da ponovo ožive romane Stivena Kinga, dečje ubrazilije u vidu naučne-fantastike i nostalgičan pristup modernoj televiziji. Naravno, Doferovi su nastavili da neguju svoju igračku, maze, paze i zovu je Đole. Čak i mi odrasle konjine smo zagrizle prvu sezonu – zato što je bila mračna, zato što je bila nostalgična, zato što su deca bila presimpatična i zato što je u svim svojim referencama na popularna filmska i književna dela bila kreativna i zabavna.
Šta se desilo? Ništa, Doferovi nisu odrasli, deca u seriji jesu, ali oni nisu. Još pride kreatori imaju selektivnu amneziju. Zašto bi bilo ko pri zdravoj pameti ostao u Hokinsu, Indijani, koja je zaraženo parče zemlje i pod kontrolom zlokobnog vladajućeg sistema koji crče eksperimentišući uz potpuni nemar da li će ljudi izgubiti živote. Posle svih nedaća svi su se vratili svojim životima kao da se nikad ništa nije desilo – tinejdž drami – da li da mu se javim ili da ga iskuliram, krizi srednjih godina, loženju na adolescente i problematičnom odnosu novopečeni roditelj i dete koje pucaju hormoni.
Priča je ista kao i u prošloj, kao i u prvoj sezoni, sa dodatkom Rusa, jer je bio potreban novi narativni brod koji će priču prebaciti sa jedne obale na drugu. Jedina razlika je što su klinci sada tinejdžeri i muče se sa problemima specifičnim za njihovo doba, dok iz Upside Down univerzuma opet kolaju stvorenja koja su našla novog domaćina, uz dodatak otvaranje portala i sve se na manje-više isti način rešava kao i prethodnih sezona.
Treća sezona Stranger Things je mnogo više fokusirana na kulturu osamdesetih nego na samu priču. Doferovi su se svojski potrudili da muzički, vizuelno i kulturološki pokriju američku masovnu histeriju za novim modernim bogovima kapitalizma.
I dok priča više služi kao nešto što ubija minute, dijalozi stalno pucaju na nostalgiju, fore i fazone iz osamdesetih i pop-kulturne reference. Da, serija je i dalje gledljiva, povremeno jako zabavna i vizuelno vrlo primamljiva. Međutim, priča Stranger Things je ona ista koja je bila pre tri godine. Likovi su se promenili, imaju druge probleme i nedumice, ali više deluju kao karikature priče koja ne zna čime da zamaskira nedostatak dobre naracije.
Pre ili kasnije dođe vreme da odrastemo. Stranger Things je trenutno u fazi kad je možda najbolji za one koji ne premašuju 20 godina, mada i oni imaju bolje ideje šta da gledaju. Serija se naprosto umorila jer ne odustaje od svojih igračaka. Stranger Things je nekad bio za sve, sad je samo za decu koja ne žele da odrastu. Mada, kažu da nije loše gajiti dete u sebi, ali ne preterujmo.