Serija “The Wheel of Time”: Džef Bezosov “Game of Thrones” nije uopšte za bacanje

Adaptacije populane beletristike iz oblasti fantazije i young-adult žanra po nesrećnom oproštaju “Igra prestola” iskaču na striming servisima sa svih strana, kao rijaliti i influenserkse zvezde u trendingu na YouTube koje valjda pokušavaju da nešto pevaju i valjda da naprave neku karijeru. Nek im je svevišnji u pomoći. Kao što ovim drugima nema pomoći ili roditelja za neku vaspitno-disciplinsku kaznu uz neizbežno: “Knjigu šake i tako nećeš izaći iz kuće”, tako i od ovih prvih nije bilo neke preterane vajde. “The Witcher”, “Shadow and Bone”, “Locke & Key” i mnogi druge koje smo zaboravili zbog hipeprodukcije koja nam je prepunila moždani Recycle Bin, na kraju tužne epsko-fantastične balade nisu ostavili nikakav preterani pečat u novom poretku sedme umetnosti koju su preplavile serije.

Očajnički pokušaji scenarista da otmu presto “Igri prestola” (u svojoj najsjanijoj fazi) zaboravljali su nekoliko važnih stvari.

Planetarni uspeh nije se desio zbog nužno eksplicitnih, tabu i grotesknih scena već zbog čuvene pretposlednje epizode prve sezone sa Nedom Starkom, sad već kultnim obrtom na Crvenoj svadbi, maestralnom karakterizacijom Sersi Lanister, neograničenom ljubavlju prema Tirionu koji je zavalio šamar iz lakta najomraženijem televizijskom liku ikada – Džofriju i na kraju krajeva zbog Belih hodača i celokupne mitologije sveta. Najjače oružje borbe za gvozdeni presto bili su likovi i kečevi iz rukava koje je narativ vrlo vešto servirao. Početnička greška novonastalih konkurenata bila je “borba” golotinjom, dojkama, kukovima, bicepsima, tricepsima, lepim ljudima koji ne znaju da glume i scenarijsko obraćanje dominatno tinejdžerskoj publici. “The Wheel of Time” je prvi u nizu koju pravi raskid sa već ustaljenom formom i sa pomalo subverzivnom notom same priče ne pokušava da bude ni jedno, ni drugo. Neće da bude “Game of Thrones” i ono najbitnije neće da se utopi u masu.

“The Wheel of Time” kao i većina fantazijskih priča počivaju na moralnom kontrastu crno-belo. Na jednoj strani je borba za ravnotežu u kojem će svet i vreme biti u skladu. Na drugoj strani je mračna sila ili bolje rečeno senka koja se već mnogo vremena, a vreme je relativno, nadvija nad ovim univerzumom.

Morejn, jedna od žena iz magičnog kruga Ai Sadai, u potrazi je za sledećim “zmajem”, tj. spasiteljem sveta koji će zaustaviti neizbežnu propast koja preti imaginaciji autora Roberta Džordana. Naizgled jednostavna postavka samo u prvoj polovini sezone načinje kompleksne unutrašnje nemire između grupa koje predvode muškarci, ali i grupa koje predvode žene. I jedni i drugi željni moći i kontrole postaju deo velike slagalice u kojoj odlična Rouzmond Pajk kao Morjen zajedno sa tri neobično talentovana mladića i jednom devojkom kreće na put do Bele palate u nameri da sazna ko je od njih ključni zupčanik u ovom točku vremena.

Kreator serije Rejf Džudkins sa vidno limitiranim budžetom, stisnuo se boga mi Bezos kad je delio budžet, a mlatio je silnim novčanicama, uspeo je da napravi privlačan vizuelni svet “Točka vremena”.

Možda se priča kreće očekivanim tokom, za ovaj tip žanra, ali ipak iznenađujuće odlična druga, peta i osma epizoda nafilovane su sa dovoljno obrta i atraktivne akcije da ostaje želja za još priče i još epizoda, što je uglavnom dobar znak.

“The Wheel of Time” pripada kategoriji serija koje su stvorene za zimu jer pružaju svojevrsnu magičnu utehu i beg u neke zanimljivije predele. Što ne znači da je savršenstvo savremene televizije.

Očekivano, na žalost, narativ je sklon agresivnim i nasilnim ekspozicijama u kojima likovi moraju da objasne sve što se desilo, samo još fali da se okrenu kameri i da pitaju publiku da li su sve zapamtili ili treba da ponove, i emotivno distanciranim i karakterno neinteresantnim likovima. Mladalačka glumačka postavka iako je dobila upečatljive pozadinske priče, glumački ništa nisu uspeli da urade sa njima, osim iskusne Rouzmond Pajk koja komanduje kameri i gledaocima.

Možda “The Wheel of Time” neće uspeti baš svakom gledaocu da se dodvori, ali će se ušuškati u nedrima ljubitelja rada Roberta Džordana i fantazije. Dovoljno je šarmantna i narativno dinamična da će vreme sa njom neprimetno prolaziti. Na kraju krajeva, ne treba nam novi “Game of Thrones”, dovoljna je i dobra epska-fantazija, a “Točak vremena” je sasvim solidna, što možda za Bezosa nije dovoljno, ali ko će udovoljiti čoveku koji hoće da leti u svemir.