Zamislite scenu na sahrani na kojoj najnebitniji poznanik pokojnika plače tri puta jače nego oni koji su mu najbliži. Pogledi ispod obrva praćeni pritajenim mislima – prekini više, dok u glavi bubunji – ko je uopšte ovaj oblik života koji pravi dramu gde joj mesto nije, negde između tihog prekora i želje da mu neko začepi gubicu, neizbežno nameće pitanje – da li ovo osoba zna nešto što mi ne znamo ili očajnički želi da privuče pažnju. Ovaj pomalo sociopatski i ruku na srce očigledni narcisoidni poremećaj ličnosti kada konačno zavlada tišina ostavlja više dilema, nego zabrinutosti, a trebalo bi da bude obratno.
Dramaturška adaptacija tragičnog događaja koji se odvio 2014. godine u “The Girl From Plainville”, kao i u slučaju njegovog pandana “The Staircase“, je etička i moralna dilema. Nemoguće je osporiti da žrtva postoji i spoljni stresor koji mu je pomogao da “pređe preko ivice”, ali je daleko teže priznati da postoji samo jedan krivac u ovoj društveno i mentalno posrnuloj priči.
Mišel Karet samo je želela da ima prijatelje i da barem na trenutak u realnosti bude ono što je u svojim fantazijama – nešto poput heroine iz omiljene serije “Glee”. Konard Koko Roj samo je želeo da ga ljudi razumeju, iako nije znao kako sa njima, zbog socijalne anksioznosti koja ga je grizla kao gladna pirana u pustom moru. Od želja i samo, ostale su poruke u kojima Mišel ubeđuje Konrada da izvrši samoubistvo. I to ne jedna ili dve, već stotine. Otišla je toliko daleko da mu je predlagala i načine kako da okonča svoj već nepodnošljivi život. Mladić koji je bio na prelazu između tinejdžerskog i adolescentskog doba, sa očiglednim znakovima depresije, poput ribe koju nije bilo teško naterati u vodu, poslušao je autoritativnu poruku koju je poslala njegova bliska osoba u trenutku kada je hteo da se predomisli i nastavi da diše. Nekoliko minuta kasnije više nije disao.
Postoje dve Mišel Karter u interpretaciji događaja autora mini-serije Liz Hane i Patrika Makmanusa. Prva nam otvara vrata uz dramatično i očigledno manipulativno kontorlisanje narativa u ulozi naratora kome ne treba preterano verovati. Transparentno kalkulisano i neumesno nametanje porodici pokojnog mladića, koja je nikad nije upoznala sve do tragičnog događaja, širi sumnju kao što se mrak širi ulicama kada ulična svetla odzvone kraj. Teatralna brižnost ili strah? Nešto sigurno jeste. Ali, jedan deo odgovora krije se upravo u poznanstvu, porukama i poslednjim minutima života Konroda Roja u kojima je glavnu ulogu igrala Mišel. Da li ga je ona gurnula sa ivice provalije u bezdan ili mladiću više niko nije mogao da pomogne, pa je kraj takav kakav je bio neizbežan.
Druga Mišel Karter koja će nam oprezno otvoriti vrata svog uma i uvesti u prirodu odnosa sa nesrećnim mladićem je miljama daleko od antropološke ideje – ljudi se rađaju zli.
Mini-serija od osam epizoda je najpre psihološka anatomija masovnosti i sve prisutnijih oblika mentalnih prepreka i oboljenja koji su postali, na žalost, neizbežan deo moderne svakodnevice. Neprekidno dopisivanje između Mišel i Konrada u “The Girl from Plainville” kao nova intimnosti današnjice, umesto pukih reči i plavih ili zelenih balončića u telefonu rediteljski su rešeni u vidu stvarnih razgovora koji daju upečatljiviji i psihološki kontekst svega onoga što se desilo i šta će se desiti.
“The Girl from Plainville” u paralelnom praćenju nekoliko vremenskih tačaka odnosa Mišel i Konrada, razbacan je na sve strane. Od analize ličnosti, preko policijske istrage i sudskog procesa, pa do misterije patološkog odnosa i šta ga je učinilo bolno tragičnim. Serija iako scenarijski nespretna u želji da pokrije baš svaki deo priče i da joj da simbloku, najviše ispašta zbog dužine i fokusa. Da je kojim slučajem kraća za barem dve epizode i dramaturški fokusiranija na veliko finale grabeći se za neracionalnu logiku Mišel Karter postigla bi veći emotivni i moralni udarac.
Povremeno lutanje kroz brojne dijaloge olakšavaju odlična karakterizacija i gluma Kloi Sevinji, u ulozi Konrodove majke, Ela Fening kao glavne antagonistkinje i mala ali vrlo upečatljiva uloga Aje Keš kao glavne advokatice koja vodi slučaj protiv Karterove.
Kada prvi put ugledamo Elu Fening javlja se onaj nepodnošljivi osećaj ispod kože, kao kad daleki poznanik rida i glasno jauče na sahrani. Kada prvi put vidimo scenu sa Kloi Sevinji u kojoj po prvi put gleda video-zapise sina u kojima dokumentuje svoju mentalnu bolest dolazi onaj nepodnošljivi osećaj bespomoćnosti. Baš tu između osude i nemoći da se bilo šta promeni stoji “The Girl From Plainville” kao podsetnik da možda ne vidimo ili ne čujemo nečiju bol, ali to ne znači da ona ne postoji.
Mini-serija "The Girl From Plainville"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Gde gledati?
Hulu (VPN) / Plex