Serija “Russian Doll” 2. sezona, recenzija: Tragedija vremenske petlje

Kažu da univerzum ima svoje razloge, a da vreme leči sve rane. A, opet, teško je razumeti zašto i kada. Zašto se desilo i kada će proći? Desilo se šta se desilo, a možda ipak neće proći. Ali šta ako vreme nije jednodimenzionalno i nepromenljivo, da li će drugačije odluke univerzuma promeniti bol? Nije valjda da sve ostaje isto?

Svaki čovek voli da veruje da je vladar svog života. Kad konačno dograbi svoje snove – posao, partnera, dom, željenu svakodnevicu… sve će biti drugačije? Zar ne? Ako u nešto volimo da verujemo, onda je to idolopoklonstvo u “životnu odskočnu dasku”. Ah, ta jedna stvar koja će promeniti sve.

Kada smo prvi put upoznali Nađu u kupatilu na rođendanskoj zabavi pre tri godine vremenska petlja su surovo našalila na njen račun. Ostavila ju je u vrtlogu besumučnog umiranja i vraćanja na istu tačku. Svaki pokušaj da promeni tok događaja nije bio plodonosan sve dok konačno nije upoznala Alana. Nesrećnu dušu koji kao i ona umire od sada, pa do beskraja, sa istim početkom i istim krajem.

Naučno-fantastična podloga je samo pokretač karakterno psihodelične drame. Svojevrsna alegorija mentalne bolesti i emotivno iscrpljujuće tragedije koje poput opesesivnih misli dano-noćno kruže u glavi.

Nađa u prvom krugu tragedije vremenske petlje zazidana je sobi krivice jer je napustila mentalno rastrojenu majku, ne bi li svom životu dala novu šansu pored tetke Rut. Samoubistvo žene koja ju je rodila i teret odgovornosti, jer možda sve je moglo biti drugačije, naizgled dovelo je do spokoja u finalu prve sezone, kada je konačno pronašla srodnu dušu koja deli isti kvadratni metar muke.

Univerzum ima svoje razloge, ali kada će proći?

Porodična istorija Nađe Vulkov u drugoj sezoni “Russian Doll” nije zarobljena u vremenskoj petlji, već u vremenskom procepu, jer voz na metro stanici u Lenoks Hilu nekim čudom Nađu može da odvede do 1982. godine i vrati je natrag. Vremenska odrednica koja čini ključni događaji za Nađin život i život njene majke, nose je na utopijskom vetru promena. Ako promeni samo jednu stvar u ubogoj prošlosti, možda će sadašnjost biti bolja…

Nađa zarobljena u telu majke u 1982. godini i Alan zarobljen u telu svoje bake 1962. godine u istočnom Berlinu dobijaju uvid na porodični tok koji je oblikovao njihove živote sa jednom bitnom razlikom. Alan ne bi ništa menjao, već naprotiv uživa u spokoju nepromenljive prošlosti, dok njegova srodna duša uveliko radi na promenama koje, gle čuda, prave još veće probleme u neminovno linearnom toku vremena.

Tragi-komično putovanje prve sezone sa britkim humorom i briljantom provokativnom tematikom o tugovanju i mentalnim bolestima, očekivano nema istu jačinu udarca u drugoj sezoni. Jednim delom “Russian Doll” je već bila zaokružena priča bez namere da se nastavlja, pa je produbljivanje teme tri godine kasnije dovelo do fantastičnih ideja i brzopletosti.

I dok Nađin narativ, ponekad nepotrebno nabijen gomilom opaski, pop-kulturnih referenci i insistiranju na njenoj subkulturnoj kul prirodi, traži strpljenje do finalnog emotivnog šamara koji komediju pretvara u tragediju, Alanova verzija priče počinje i naglo se završava bez jasnije ideje važnosti koliko je porodična prošlost oblikovala njegovu sadašnjost, mada u “Russian Doll” vreme je zaista relativna stvar. Sa druge strane nemoguće je osporiti kreativnost mutant žanra u kojem iz svake pore izbija karakterna drama.

Elementi detektivske priče, misterije, slagalice, naučne-fantastike, crne-komedije, apsurdne komedije na kraju balade se svode na dramu. “Russian Doll” je u drugom krugu vremenske metafizike najjača kad skine sve slojeve i svede se na suštinu teme.

Kratka i u finalu više nego upečatljiva sezona morala bi da stavi tačku na priču o zarobljenicima vremenske igre jer svaki sledeći korak i nastavljanje bi je dokrajčilo. Jer pitanje i osećaj koji ostavlja u finalu – da li bi nam život bio barem malo bio bolji da možemo samo nešto da promenimo od juče je fantastična završnica. Sada, neka se univerzum i vreme smire.