Serija “Normal People”: Ne, nemoj mi prići, ali mi lajkuj fotku

Seli Runi je milenijalac, neko bi rekao devojčica jer je 91. godište, i u svom rukavu ima bestseler i jedan od najnagrađivanijih romana u prethodne dve godine. Na drugoj strani ovog žetona neko bi rekao – uf, izmislila toplu vodu, sprcala 360 strana papira na priču o dvoje zaljubljenih ljudi koji ne znaju šta će sa sobom. Milenijalac bi rekao – nemaš pojma, idi u ćošak i kreni na psihoterapiju.

“Normal People” kao literarni fenomen postao je i televizijski fenomen, jer da sam dobio svaki put dinar kad mi je neko rekao da je pogledam, iskreno, ne bih kucao ovo, brojao bih novčaniceeeeee.

Kako se dogodilo da serija “Normal People”, zasnovana na istoimenom romanu, postane priraslica na srcu velikog broja publike, a da nema neki preterani narativ, niti priču? Postoji nekoliko razloga.

Vrlo bazična i neinventivna priča o dvoje mladih ljudi, Merien i Konelu, funkcioniše po principu vruće-hladno, hladno-vruće, noge u hladnoj, noge u vrućoj vodi i na kraju u mlakoj. Ono što je čini primamljivom u odnosu na ostatak ljubavnih priča je psihološko-emotivno-interpersonalni faktor koji obično nije istraživan u ovom žanrovskom polju.

“Normal People” je subverzivni žanr jer emotivni odnos koji analizira je daleko od romantičnih komedija koje se večito oslanjaju na inicijalnu privlačnost, nesporazum, rešenje nesporazuma i ljubav do kraja života.

Merien je ekstrovert, tehnički buntovnik i žrtva porodičnih okolnosti, Konel sa druge strane je introvert i sve ono što su mu drugi prilepili, a najmanje ono što je on zaista. Često se ne razumeju, najčešće misle jedno o drugom, a najređe pričaju o svojim emocijama i šta zaista žele jedno od drugog. Ovo je mesto koje je Seli Runi kao milenijalac na maestralan način prezentovala u savremenim odnosima. Banalizovano rečeno – ne, nemoj mi prići, ali mi lajkuj fotografiju.

Najveća prepreka kod ljudi koji su singl u ovom trenutku (dignite ruku, niste sami) je borba sa potencijalnim partnerima, ali i sa sobom. Koliko je poželjno otkriti o sebi, a i dalje biti poželjan.

“Normal People” je poput narodne igre dodole koja doziva kišu, ali pre nego što se oblak sruči, akteri priče bi da zaustave pljusak. Emotivna igrarija od završetka srednje škole, preko rane adolescencije, pa do dvadesetih godina Merien i Konela uvek je na ivici noža i neizrečenih reči, ali nesporazuma zbog njihovih karktera i porekla tj. odrastanja koje ih sabotira u emotivnom sazrevanju.

Ono što serija normalizuje i što je veliki plus u prezentaciji odnosa između ljudi je međusobni pristanak i saglasnost oko osetljivih i potencijalno tramatičnih iskustava, naročito u seksu. “Normal People” na veoma delikatan i veoma dostojanstven apostrofira da seksualnost i intimnost su mnogo više od onoga što neki misle da su “naučili” bindžujući pornjavu.

Da ne ispadne da je “Normal People” čudo božije televizije u ovim suvim i sivim vremenima za striming i filmsku industriju, serija pati od nekoliko čudnih izbora koji mogu biti odbojni inicijalno. Na samom početku priča prati naše junake pred kraj srednje škole. Međutim, glumački duo Dejzi Edgar Džouns i Pol Meskal su vidno stariji do godišta likova koje predstavljaju. Uslugu im ne čine ostali srednjoškolci koji se pojavljuju u kadru jer izgledaju mnogo mlađe. Kad se prebrodi prvobitni trn u oku jer ih serija prati u kasnijim životnim fazama, dolazi manjak narativa jer “Normal People” nije serija o priči, već o emocijama. Ko nije spreman da investira vreme u interpersonalnu dinamiku, neće daleko stići sa serijom. Često rastezanje i igranje igre hoću-neću, ne znam šta hoću može da bude naporno i pomalo isprazno.

Reditelj Leni Abrahamson (autor filma Room) dao je specifičnu atmosferu seriji i ton koji savršeno pristaje jednom introvertu i jednom ekstrovertu.

Priča koju je skovao milenijalac je mnogo zrelija i temeljnija nego što bi možda neki bumer sastavio jer je relevantnija za trenutnu emotivnu scenografiju. Možda je svet otišao bestraga u svojoj površnosti i voli me molim te, ali iz daleka jer lepše izgledaš kroz Instagram filter, ali “Normal People” podseća da je ipak postoje obični ljudi koji bi da vole i da budu voljeni, iako nisu sigurni kako to tačno treba da urade jer ih niko nije naučio.